Шта значи „да”, а шта значи „не”?

Референдум на коме ће пред грађане Републике Србије бити стављено питање „Да ли сте за потврђивање Акта о промени Устава” ближи се. По старом (и лошем) обичају, поново долази до све израженије политизације и злоупотребе чињенице да је посреди једна стручна ствар којом се лако може манипулисати. С једне стране се покушавају „потурити” неке сасвим нетачне поруке, како је реч о „генералној проби” или „тесту за неко будуће увођење обавезне вакцинације, промене статуса КиМ, питања људских права” и слично. Ово су наравно потпуне бесмислице.

С друге стране, постоје свакако и разумније критике, али које пак не улазе у суштину ствари и избегавају одговор на кључно питање „шта ће се десити уколико до измене Устава дође” (и како ће предвиђене измене утицати на живот грађана), већ апострофирају низ аспеката који стоје на периферији читавог овог процеса, који нису неважни, али ипак остају секундарни.

Шта ће се десити уколико већина изашлих бирача заокружи „да”, а шта уколико то буде „не”? Одговор се у најкраћем може свести на следеће: Уколико уставотворни референдум заказан за 16. јануар 2022. успе, биће измењен Устав Србије у свом делу о правосуђу, на начин који ће омогућити деполитизацију, већу ефикасност и коначно – више правде. То ће представљати први, неопходан корак (уставну основу) за даљу законодавну делатност која ће омогућити спровођење у живот конкретних, зацртаних решења, на корист свих грађана Србије.

Међу кључним променама су следеће: судијска независност јача, укида се пробни мандат судија, као и њихов избор у парламенту, чиме се отклања штетан утицај политике. Јавно тужилаштво ће бити суштински реформисано први пут после Другог светског рата, на начин који ће допринети његовој самосталности, ефикасности, али и јачању одговорности.

Најкраће, уколико грађани заокруже „да”, то у практичном животу значи почетак стварања квалитетнијег правосуђа, а уколико заокруже „не” – то значи да апсолутно све у овом домену остаје баш као што је сада и да ће тако остати сигурно још неко време (што би циници рекли: „Ако вам је добро, онда – не”). Грађани морају знати да референдум нису избори нити питање о томе да ли се некоме допада власт. Референдум такође није питање да ли желимо у ЕУ (мада је јасно да одговор „не” између осталог значи и значајно успоравање тог пута). Овај референдум је просто питање да ли смо спремни да преузмемо одговорност и подржимо стварање квалитетнијег, деполитизованог правосуђа на корист свих нас.

Зато је важно добро размислити о свим аргументима, у какофонији гласова одвојити жито од кукоља и у што већем броју изаћи на предстојећи референдум, на коме свако треба да се изјасни одговорно и по својој савести.

*Научни сарадник Института за упоредно право