Писали су мировне планове за ратове

На страну упадљива сличност Садама Хусеина и Радована Караџића: исто брадато изгубљено лице. На страну немушта саопштења у којима је Караџић час луди старац, а час вођа наоружаних убица којих, зачудо, није било у градском превозу у коме је ухапшен. На страну трагови страних служби које по муцавом Дачићевом признању хапсе по Србији, у чему он не види разлог за оставку или признање да му је Устав земље којом влада неважан и далек, а присуство странаца оправдање за сваки кукавичлук и неморал. На страну то што се „двосмерна сарадња са Хагом” тумачи као пут у тамницу или гробницу за оне који се не презивају Орић или Харадинај; и то што, када се неким превидом трибунала докаже невиност, као код Шљиванчанина, Србија ћути као да се стиди своје невиности, и не противи када се у медијима смењују лица која се сладе њеном кривицом.

Све то на страну, али зар нико нема храбрости да судије упита одакле Вам право. Чак ни ја нисам толико непаметан да се надам да ће питање ишта променити, нити мислим да је великима потребно боље оправдање од силе коју поседују, али због памћења, због оних који долазе иза нас и који би по историјској навици морали веровати да смо ми у овом времену били бољи и храбрији него што заиста јесмо – неко мора да пита одакле Вам право. Кад год је нестало метака и пушака, Европа која нам суди пожурила је да дотури и барута и челика. За сваку кап крви која је пала по босанским планинама Европа је писала плусеве и минусе и, ако посустанемо, гледала да нам разбукта мржњу и наоштри ножеве, да нас упути против кога и када да их потежемо. Они који су писали мировне планове за ратове које су изазвали, они који су своје амбасадоре слали на тенковима да се увере у добар поступак према побијеним и да измере хуманост и правилност нечије смрти – они немају права да нам суде. У разбацаним лешевима по нишким пијацама, грделичким клисурама и метохијским избегличким конвојима, Запад је показао да нема тих језичких бравура, технолошких скокова и банковних рачуна који ће цивилизацију силе учинити праведнијом и различитијом од банде масовних убица.

Нема оправдања да се мој народ прогласи кривим увек и заувек, а да судије на својој души носе десетине хиљада побијених са свих страна и Балкана и света. Они што у имену мог народа налазе предмет некажњене мржње, ослобођени лицемерне маске политичке коректности, немају права да у нама траже оправдање за своје насиље; и свако ко га налази и тражи у нама и само у нама, свако ко тврди да смо сами себе бомбардовали и да смо у слепом бесу напали целу планету – гори је од оних који су милосрдним бомбама протерали милионе и побили десетине хиљада. Крвави балкански ратови нису настали из наше жеље и воље, и ако је наша слепа заљубљеност у Запад грех – нека нам суде, ако је наша вера да нам мисле добро и када нас убијају грех, само тада нека нам и суде. Убице у име милосрђа и у име само њима разумљивих вредности немају права да нам суде, па чак и ако то својом силом могу, ми немамо права да пристанемо на њихове пресуде, па ма каква наша слабост била.