Pisali su mirovne planove za ratove

Na stranu upadljiva sličnost Sadama Huseina i Radovana Karadžića: isto bradato izgubljeno lice. Na stranu nemušta saopštenja u kojima je Karadžić čas ludi starac, a čas vođa naoružanih ubica kojih, začudo, nije bilo u gradskom prevozu u kome je uhapšen. Na stranu tragovi stranih službi koje po mucavom Dačićevom priznanju hapse po Srbiji, u čemu on ne vidi razlog za ostavku ili priznanje da mu je Ustav zemlje kojom vlada nevažan i dalek, a prisustvo stranaca opravdanje za svaki kukavičluk i nemoral. Na stranu to što se „dvosmerna saradnja sa Hagom” tumači kao put u tamnicu ili grobnicu za one koji se ne prezivaju Orić ili Haradinaj; i to što, kada se nekim previdom tribunala dokaže nevinost, kao kod Šljivančanina, Srbija ćuti kao da se stidi svoje nevinosti, i ne protivi kada se u medijima smenjuju lica koja se slade njenom krivicom.

Sve to na stranu, ali zar niko nema hrabrosti da sudije upita odakle Vam pravo. Čak ni ja nisam toliko nepametan da se nadam da će pitanje išta promeniti, niti mislim da je velikima potrebno bolje opravdanje od sile koju poseduju, ali zbog pamćenja, zbog onih koji dolaze iza nas i koji bi po istorijskoj navici morali verovati da smo mi u ovom vremenu bili bolji i hrabriji nego što zaista jesmo – neko mora da pita odakle Vam pravo. Kad god je nestalo metaka i pušaka, Evropa koja nam sudi požurila je da doturi i baruta i čelika. Za svaku kap krvi koja je pala po bosanskim planinama Evropa je pisala pluseve i minuse i, ako posustanemo, gledala da nam razbukta mržnju i naoštri noževe, da nas uputi protiv koga i kada da ih potežemo. Oni koji su pisali mirovne planove za ratove koje su izazvali, oni koji su svoje ambasadore slali na tenkovima da se uvere u dobar postupak prema pobijenim i da izmere humanost i pravilnost nečije smrti – oni nemaju prava da nam sude. U razbacanim leševima po niškim pijacama, grdeličkim klisurama i metohijskim izbegličkim konvojima, Zapad je pokazao da nema tih jezičkih bravura, tehnoloških skokova i bankovnih računa koji će civilizaciju sile učiniti pravednijom i različitijom od bande masovnih ubica.

Nema opravdanja da se moj narod proglasi krivim uvek i zauvek, a da sudije na svojoj duši nose desetine hiljada pobijenih sa svih strana i Balkana i sveta. Oni što u imenu mog naroda nalaze predmet nekažnjene mržnje, oslobođeni licemerne maske političke korektnosti, nemaju prava da u nama traže opravdanje za svoje nasilje; i svako ko ga nalazi i traži u nama i samo u nama, svako ko tvrdi da smo sami sebe bombardovali i da smo u slepom besu napali celu planetu – gori je od onih koji su milosrdnim bombama proterali milione i pobili desetine hiljada. Krvavi balkanski ratovi nisu nastali iz naše želje i volje, i ako je naša slepa zaljubljenost u Zapad greh – neka nam sude, ako je naša vera da nam misle dobro i kada nas ubijaju greh, samo tada neka nam i sude. Ubice u ime milosrđa i u ime samo njima razumljivih vrednosti nemaju prava da nam sude, pa čak i ako to svojom silom mogu, mi nemamo prava da pristanemo na njihove presude, pa ma kakva naša slabost bila.