Век Српске православне цркве у Америци

Свечани банкет с програмом поводом стогодишњице оснивања прве епархије Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама и Канади одржан је у хотелу „Омни Вилијам Пен” у Питсбургу. Обележавањем овог јубилеја одата је почаст њеном оснивачу и првом администратору Светом владици жичком и охридском Николају Велимировићу. Прослави је претходила свечана Свеправославна архијерејска литургија у Саборној цркви Свете Тројице у Питсбургу.

Разговарали смо с троје учесника ове велике прославе који су на свој начин дали печат овом догађају и увеличали га.

Милана Карло Бижић, позната као Бака Мим, добила је високи Орден Светог деспота Стефана Лазаревића за дугогодишње настојање да промовише образовне и културне вредности и негује православну веру унапређујући своју Српску православну цркву. Бака Мим је добитница бројних признања у областима образовања, технологије и историје. Оснивач је стипендије „Густав и Милана Карло Бижић”. Великодушно подржава многе цркве и манастире, а посебно Цркву Светог Илије у Аликипи, где је члан црквеног хора.

Присећајући се прошлости, Бака Мим за „Политику” прича: „Била сам учитељица 42 године, а последњих 15 – библиотекарка. Водила сам прво програме за надарену децу од предшколског узраста до шестог разреда, а затим последњих 15 година рада у библиотеци, на молбу директора, организовала сам исти програм за 500 деце. У то време била сам једина која је знала да користи интернет, тако да сам предавала не само деци, већ и студентима на факултету.”

Коментаришући награду, Бака Мим каже: „Нисам могла да верујем. Моји рођаци и пријатељи – сви су се трудили да то задрже у тајности. Нисам очекивала такво признање и тако велику част Светог синода, нити да видим како мој владика Иринеј високо подиже орден, радосно молећи публику да узвикне „Аxиа” (достојна је) и „Живели!

Јелена Живковић, дипломирани инжењер организационих наука и члан СПЦ у Њујорку, која је такође присуствовала прослави, с уживањем се сећа аплауза који је бака Мим добила након изјаве: „Ја сам што сам и волим ко сам.”

Још нечега се Јелена сећа с дивљењем: пута за Питсбург и посете Цркви Светог Николе у Џонстауну, у којој је отац Милан служио пре почетка службе у Њујорку.

„Отац Милан је желео да нам покаже иконостас који подсећа на онај који се налазио у Саборној цркви Светог Саве у Њујорку пре него што је изгорела. На њему су сада исписана имена парохијана у Џонстауну који су нас поносно дочекали испред своје цркве. Било је немогуће остати имун на дозу поноса и гостопримство људи који су издвојили време да припреме вечеру за своје госте, покажу свој други дом и објасне шта им све црква представља”, објашњава Јелена.

„Сви парохијани Џонстауна с су правом поносни на свој хор. Један од њих, Светозар Ђурић Пети (добио је надимак Пети као пети син својих родитеља), већ 74 године је члан црквеног хора. Ушавши у цркву, певају тропар Светом Николи као добродошлицу нама – светосавцима, на шта ми одговарамо тропаром свог заштитника Светог Саве. Анђелски гласови се уједињују и уздижу на Небеса”, написала је Јелена у путопису инспирисаним овим догађајем.

Срђан Максимовић, водитељ и један од организатора прославе у Питсбургу, студент је докторских студија и доцент на Универзитету Фордам, као и доцент при Теолошком факултету „Свети Сава” у Либертивилу. Поред тога, он је и члан хора и вероучитељ (катихета) при Саборном храму Светог Саве у Њујорку. С њим смо разговарали о значају и улози Српске православне цркве кроз историју до данашњих дана.

„Улога Цркве, хоризонталне и вертикалне богочовечанске заједнице, било где се она налазила, одувек је била и биће саборност.”

Наш саговорник примећује да се људи врло често први пут истински запитају ко су тек кад дођу у дијаспору и схвате да све што су до тада у животу имали као подразумевано (дружења с пријатељима, близина храма, окружење матерњим језиком) сада постаје нешто за шта морају сами да се изборе.

„Црква литургијом даје потпуни одговор на питања попут: ко смо, чему тежимо, за какве висине смо створени и како да дар знања и талената благословено користимо? Православни хришћани су попут међусобно повезаних нерава којима протиче импулс љубави према Богу и ближњем, чинећи тако организам функционалним, хармоничним и надасве здравим. То повезивање није у циљу пуког преживљавања и стицања неопходних материјалних средстава за живот, већ у сврху међусобног дељења талената и знања зарад њиховог умножавања у славу Божију, а све остало сам Бог надопуњује”, објашњава Срђан, наглашавајући да га радује призор све већег броја људи у Саборној цркви Светог Саве, посебно младих, који се сабирају на литургији, а потом настављају агапе љубави, на којима уз кафу или чај размењују знање и искустава стварајући чврсту везу пријатељства у међусобној хришћанској љубави.

„Тиме остварују себе као јединствене и непоновљиве личности које одолевају притиску све више девијантних облика глобализације и губљења идентитета”, поручује Срђан.

Након прославе овог великог јубилеја следе божићни празници. Запитали смо Срђана како ће их Саборна црква Светог Саве у Њујорку прославити.

„За Бадње вече и на дан Божића, богослужимо у Благовештенском храму на 91. улици. Бденије на Бадње вече почиње у 19 часова, након чега ћемо бадњак унети у храм, поломити чесницу са златником, поделити верном народу бадњачиће, а деци божићне поклоне и имати послужење у холу цркве. На дан Божића Света литургија ће почети у 10 часова на истој локацији. За присуствовању богослужењима, осим ношења маски унутар цркве, неће бити других рестрикција, тј. потврда о вакцинацији неће бити обавезна.”

За крај, Срђан је најавио још једну велику прославу: „Нашу храмовну славу – Светог Саву – прославићемо у последњу недељу у јануару. Након Свете литургије, преломићемо славски колач и, како традиција налаже, одржати традиционалну Светосавску приредбу.”