Vek Srpske pravoslavne crkve u Americi

Svečani banket s programom povodom stogodišnjice osnivanja prve eparhije Srpske pravoslavne crkve u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi održan je u hotelu „Omni Vilijam Pen” u Pitsburgu. Obeležavanjem ovog jubileja odata je počast njenom osnivaču i prvom administratoru Svetom vladici žičkom i ohridskom Nikolaju Velimiroviću. Proslavi je prethodila svečana Svepravoslavna arhijerejska liturgija u Sabornoj crkvi Svete Trojice u Pitsburgu.

Razgovarali smo s troje učesnika ove velike proslave koji su na svoj način dali pečat ovom događaju i uveličali ga.

Milana Karlo Bižić, poznata kao Baka Mim, dobila je visoki Orden Svetog despota Stefana Lazarevića za dugogodišnje nastojanje da promoviše obrazovne i kulturne vrednosti i neguje pravoslavnu veru unapređujući svoju Srpsku pravoslavnu crkvu. Baka Mim je dobitnica brojnih priznanja u oblastima obrazovanja, tehnologije i istorije. Osnivač je stipendije „Gustav i Milana Karlo Bižić”. Velikodušno podržava mnoge crkve i manastire, a posebno Crkvu Svetog Ilije u Alikipi, gde je član crkvenog hora.

Prisećajući se prošlosti, Baka Mim za „Politiku” priča: „Bila sam učiteljica 42 godine, a poslednjih 15 – bibliotekarka. Vodila sam prvo programe za nadarenu decu od predškolskog uzrasta do šestog razreda, a zatim poslednjih 15 godina rada u biblioteci, na molbu direktora, organizovala sam isti program za 500 dece. U to vreme bila sam jedina koja je znala da koristi internet, tako da sam predavala ne samo deci, već i studentima na fakultetu.”

Komentarišući nagradu, Baka Mim kaže: „Nisam mogla da verujem. Moji rođaci i prijatelji – svi su se trudili da to zadrže u tajnosti. Nisam očekivala takvo priznanje i tako veliku čast Svetog sinoda, niti da vidim kako moj vladika Irinej visoko podiže orden, radosno moleći publiku da uzvikne „Axia” (dostojna je) i „Živeli!

Jelena Živković, diplomirani inženjer organizacionih nauka i član SPC u Njujorku, koja je takođe prisustvovala proslavi, s uživanjem se seća aplauza koji je baka Mim dobila nakon izjave: „Ja sam što sam i volim ko sam.”

Još nečega se Jelena seća s divljenjem: puta za Pitsburg i posete Crkvi Svetog Nikole u Džonstaunu, u kojoj je otac Milan služio pre početka službe u Njujorku.

„Otac Milan je želeo da nam pokaže ikonostas koji podseća na onaj koji se nalazio u Sabornoj crkvi Svetog Save u Njujorku pre nego što je izgorela. Na njemu su sada ispisana imena parohijana u Džonstaunu koji su nas ponosno dočekali ispred svoje crkve. Bilo je nemoguće ostati imun na dozu ponosa i gostoprimstvo ljudi koji su izdvojili vreme da pripreme večeru za svoje goste, pokažu svoj drugi dom i objasne šta im sve crkva predstavlja”, objašnjava Jelena.

„Svi parohijani Džonstauna s su pravom ponosni na svoj hor. Jedan od njih, Svetozar Đurić Peti (dobio je nadimak Peti kao peti sin svojih roditelja), već 74 godine je član crkvenog hora. Ušavši u crkvu, pevaju tropar Svetom Nikoli kao dobrodošlicu nama – svetosavcima, na šta mi odgovaramo troparom svog zaštitnika Svetog Save. Anđelski glasovi se ujedinjuju i uzdižu na Nebesa”, napisala je Jelena u putopisu inspirisanim ovim događajem.

Srđan Maksimović, voditelj i jedan od organizatora proslave u Pitsburgu, student je doktorskih studija i docent na Univerzitetu Fordam, kao i docent pri Teološkom fakultetu „Sveti Sava” u Libertivilu. Pored toga, on je i član hora i veroučitelj (katiheta) pri Sabornom hramu Svetog Save u Njujorku. S njim smo razgovarali o značaju i ulozi Srpske pravoslavne crkve kroz istoriju do današnjih dana.

„Uloga Crkve, horizontalne i vertikalne bogočovečanske zajednice, bilo gde se ona nalazila, oduvek je bila i biće sabornost.”

Naš sagovornik primećuje da se ljudi vrlo često prvi put istinski zapitaju ko su tek kad dođu u dijasporu i shvate da sve što su do tada u životu imali kao podrazumevano (druženja s prijateljima, blizina hrama, okruženje maternjim jezikom) sada postaje nešto za šta moraju sami da se izbore.

„Crkva liturgijom daje potpuni odgovor na pitanja poput: ko smo, čemu težimo, za kakve visine smo stvoreni i kako da dar znanja i talenata blagosloveno koristimo? Pravoslavni hrišćani su poput međusobno povezanih nerava kojima protiče impuls ljubavi prema Bogu i bližnjem, čineći tako organizam funkcionalnim, harmoničnim i nadasve zdravim. To povezivanje nije u cilju pukog preživljavanja i sticanja neophodnih materijalnih sredstava za život, već u svrhu međusobnog deljenja talenata i znanja zarad njihovog umnožavanja u slavu Božiju, a sve ostalo sam Bog nadopunjuje”, objašnjava Srđan, naglašavajući da ga raduje prizor sve većeg broja ljudi u Sabornoj crkvi Svetog Save, posebno mladih, koji se sabiraju na liturgiji, a potom nastavljaju agape ljubavi, na kojima uz kafu ili čaj razmenjuju znanje i iskustava stvarajući čvrstu vezu prijateljstva u međusobnoj hrišćanskoj ljubavi.

„Time ostvaruju sebe kao jedinstvene i neponovljive ličnosti koje odolevaju pritisku sve više devijantnih oblika globalizacije i gubljenja identiteta”, poručuje Srđan.

Nakon proslave ovog velikog jubileja slede božićni praznici. Zapitali smo Srđana kako će ih Saborna crkva Svetog Save u Njujorku proslaviti.

„Za Badnje veče i na dan Božića, bogoslužimo u Blagoveštenskom hramu na 91. ulici. Bdenije na Badnje veče počinje u 19 časova, nakon čega ćemo badnjak uneti u hram, polomiti česnicu sa zlatnikom, podeliti vernom narodu badnjačiće, a deci božićne poklone i imati posluženje u holu crkve. Na dan Božića Sveta liturgija će početi u 10 časova na istoj lokaciji. Za prisustvovanju bogosluženjima, osim nošenja maski unutar crkve, neće biti drugih restrikcija, tj. potvrda o vakcinaciji neće biti obavezna.”

Za kraj, Srđan je najavio još jednu veliku proslavu: „Našu hramovnu slavu – Svetog Savu – proslavićemo u poslednju nedelju u januaru. Nakon Svete liturgije, prelomićemo slavski kolač i, kako tradicija nalaže, održati tradicionalnu Svetosavsku priredbu.”