Сећања на козарачку епопеју

Приједор – Међу Приједорчанима који су недавно дошли на народни збор на Козари, уприличен поводом Дана борца, са великом заставом, југословенском тробојком истицала се осамдесетосмогодишња бака Стоја Каралић из села Верића код Приједора. Она је живи сведок битке на Козари која се одиграла лета 1942. године. То је био повод да и ове године дође на Мраковицу и присети се догађаја од пре 66 година.

– Козара нас је спасла. Носила сам храну партизанима и знала сам пешачити и по двадесетак километара да стигнем до њихових скровишта у срцу ове планине – присећа се бака Стоја тог времена и вели да и данас пред очима има слику запаљених поткозарских села од стране усташке руке. Имала је ту несрећу да је заробе и да тако стигне у сисачки логор.

– Да зло буде веће, била сам у петом месецу трудноће, бебу сам убрзо изгубила, али сам ја преживела – прича Стоја Каралић и каже да јој се и данас, након толико година, јаве сећања из тог доба као да је све јуче било. Тешко се мири са чињеницом да нема оне Југославије за коју се и она борила и да је, по несрећи, доживела још један рат на овим просторима.

Ова старица живи сама у Ивањској. Муж Драгомир је, као и већина Козарчана, у великој офанзиви заробљен, одведен у јасеновачки логор одакле се никада није вратио. Кћерка живи у Швајцарској, удата за Аустријанца и од ње је стекла две унуке. Сва њена примања износе тек 122 марке.

– Четири пута сам оперисана и имам свега 45 килограма. Међутим, све то скупа ме не спречава да дођем на Козару и подсетим се времена и људи са којима са била у шуми, додаје старица и каже да јој је посебно жао што на оваквим окупљањима све мање наилази на вршњаке и познанике. Колико воли народне зборове посвећене догађајима из не тако давне историје говори и податак да је све до скоро пешачила од Ивањске до Бање Луке како би стигла на Дан ослобођења овога града.

Бака Стоја нема рецепт за дуговечност, али истиче да је увек позитивно гледала на живот и људе око себе. Иако у позним годинама, има башту коју сама одржава и живину коју храни. Не крије да понекад попије и по чашицу „шљиве” која, вели, унесе румен у старе и наборале образе.

Највише жали за добрим старим временима и бившом државом коју је волела изнад свега. Без ње, признаје нам, не пролази ни народни збор у Милића Гају, код Козарске Дубице те обележавање годишњице битке на Сутјесци.

– Од ове тробојке са петокраком на средини одвојићу се само када кренем на овај свет – рекла је на крају бака Стоја.