Гурманска соба

Да ли постављате сто за обед? Или трчећи прождирете доручак, успут гутате ручак, а вечеру грицкате са колена испред телевизора?

Немојте тако. Помислите само колико су напора унели у обликовање породичне трпезарије дизајнери, уметничке занатлије па и сами уметници. Заиста је невероватан број предмета који чине спецификацију опреме за једну обичну кућну трпезарију. Покушајте сами да направите списак свог намештаја, стоног рубља, посуђа, прибора и детаља, потребних да се, на пример, осам особа  окупи око једног просечног обеда. Сто, столице, полице, витрине, фиоке, тањири, кашике, виљушке, ножеви, чаше, столњак, сервијете... Они су ту, вама на услузи, и када сте сами.

Храна је и потреба, и комуникација и стратегија и ритуал. Једе се да се преживи, да се живи, да се ужива. Не ваља ако се живи да би се јело, погубне последице су познате.

Једна је ствар питање глади. За шаку пиринча довољна су само гладна уста. Друга је ствар питање изобиља. Умети јести – једна је од вештина са значајним последицама у хигијенској, здравственој, културној, естетској, психолошкој и рационалној сфери живота. Ухватити танушну, златну нит за „арс вивенди” – уметност живљења ствар је и талента и стицаја срећних околности. Богати су први схватили да се од последица неконтролисаног и неадекватног конзумирања хране треба бранити на разне начине.

Један од њих је и ритуал приликом обедовања. Иако у енглеском ритуалу five o’ clock tea није реч о јелу него о пићу, он добро илуструје тезу да и мале ствари могу постати велике ако их таквима доживљавамо. Трговина чајем је многим Енглезима из времена империје донела богатство и благостање, а они су чају учинили омаж, уводећи у свој начин живота и свакодневице испијање чаја редовно, у пет по подне.

Да би попили мало ароматичне, топле воде, са или без шећера и млека, одвојили су време, ангажовали простор и намештај, аранжирали посуђе и прибор, послужавник, чајник, шоље, тацне, кашичице, сервијете, посудице за шећер и млеко, тањир за колачиће... Читава једна раскошна палета стила, боја, материјала и облика, од луксузне варијанте са порцуланом, сребром, „ришеље” везом и кристалом, до оне скромније са керамиком, дрветом и везеним ланеним платном. И створили су атмосферу. Чај „у пет по подне”, више је од напитка и наравно, много мање од нормалног обеда који треба да засити нашу телесну потребу за храном.

Они, нама тако добро познати, који кажу: „Шта ће ми чај када нисам болестан?”, не игноришу само чај већ читав један систем вештине живљења и уживања у малим стварима. Истовремено, нису свесни да наносе увреду свим оним дивним ђаконијама које воле, од чварака, преко гибанице до куване коленице са реном, што се њима сладе кад, где и како им се прохте. Без икаквог респекта и стила.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs