Срећан крај нуклеарне драме

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Индијска демократија, за коју често кажу да је „динамично хаотична”, положила је у уторак још један велики испит: после дводневне дебате, праћене маневрима досад невиђеним у парламентарној пракси, влади премијера Манмохана Синга је изгласано поверење, чиме је зелено светло, после две године политичке неизвесности, добио и стратешки нуклеарни споразум са Америком.

Парламентарна драма, која је почела отказом подршке владајућој коалицији од стране конгломерата комунистичких партија, имала је на моменте и елементе водвиља, сликовито илуструјући све специфичности индијске политике. Да би обезбедио неопходну подршку у парламенту од 545 места, владајући табор је, на пример, био принуђен да (привремено) из затвора пусти шесторицу посланика – осуђених или само оптужених за злочине од киднаповања до убиства (који, међутим, по закону задржавају посланичка права).

Опозиција је пак помоћ затражила у болничким собама за интензивну негу: у парламент је, на носилима или у инвалидским колицима, доведено неколико посланика, од којих се један опорављао од операције на срцу, други од тешких ломова после саобраћајне несреће, док је трећи мобилисан из једне болнице у Лос Анђелесу, где му је оперисано колено. Један посланик је био принуђен да гласа из носила у предворју импресивног здања у центру Њу Делхија, делу двојице британских архитеката из 1927. године, јер му здравствено стање није дозвољавало да седи у својој парламентарној клупи.

Поделе на индијској политичкој сцени око нуклеарног споразума с Америком упоредиве су са поделама око ССП-а у Србији: једни га сматрају великим добром за земљу и њену будућност, док га други оцењују као потчињавање Западу и издају националних интереса. Уочи јучерашњег гласања о (не)поверењу тим поводом, предвиђало се да ће влада опстати или пасти „за длаку”. Та „длака” је, међутим, испала дебља од очекивања: за владу је гласало 275, док је против било 256 посланика – прошла је дакле са већином од 19 гласова.

Да ли су неки од њих били купљени (из посланичких клупа се махало дебелим свежњевима рупија – тврдило се да је појединачни глас плаћан по милион долара), сада није толико важно (изузев ако се не докаже): кључно је да ће влада намирити цео петогодишњи мандат (до маја следеће године), као и да се односи Индије и Америке подижу на знатно виши ниво од досадашњих.

Нуклеарни споразум (који још треба да овере Међународна агенција за атомску енергију и Група нуклеарних снабдевача, пре него што га ратификује амерички Конгрес) Индији је од стране председника Буша понуђен још 2005. Америчка администрација је њиме одустала од свог принципа да нуклеарну технологију ускраћује земљама које су поседнице „илегалног” нуклеарног оружја и нису потписнице Уговора о неширењу (НПТ). Индија је, наиме, извршила две нуклеарне пробе, 1974. и 1998, поседује арсенал непознатог квантитета и нема намеру да се тог оружја одрекне.

Нуклерани споразум са Америком упркос томе отвориће јој тржиште за легалну куповину атомске технологије и горива за цивилну употребу, пре свега за нуклеарне електране, које су јој неопходне да би задовољила растуће апетите за енергијом своје динамичне економије. При томе, Индија се није одрекла права да и даље развија и испробава нуклеарно оружје. Цивилни нуклеарни капацитети биће под режимом међународног надзора, док војни остају неприступачни.

Упркос томе, опозиција – а посебно четири комунистичке партије које у парламенту имају 59 посланика – инсистирала је да овим споразумом Индија „продаје” свој суверенитет Америци. Анимозитет према САД је донекле и ехо из хладноратовских дана, када је Индија била водећа чланица несврстаног покрета, али стратешки наслоњена на Совјетски Савез, док је Америка била (и остала) савезник индијског архинепријатеља – Пакистана. Комунисти су протеклих дана тако упозоравали да је премијер Синг „подлегао притисцима америчког империјализма”.

Што се интереса Америке тиче, они су такође несумњиви. Најпре, велико индијско тржиште се отвара за америчку нуклеарну индустрију, а потом, Индија, са већ достигнутим статусом економског џина и регионалне силе, има нову важност у новом распореду снага у Азији.

Ово је, иначе, било први пут да повод за оштро сучељавање на индијској политичкој сцени буде једно питање спољне политике, у околностима када је влада рањива и због много животнијих тема, као што је растућа инфлација која је већ достигла стопу од око 12 одсто.