Европа тражи – себе

Повлачење Велике Британије из ЕУ свакако је највећа међународно-политичка промена која се збила на просторима Старог континента током протеклих 365 дана. Међутим, рекло би се да је поменути потез био практично неизбежан у ситуацији када су на европским просторима поново почели да се сукобљавају интереси кључних држава, једнако економски као и војностратешки.

Сврставање Британаца под окриље САД (мада би неки то могли да протумаче и као сврставање САД под окриље Лондона), показало је да су и ЕУ и НАТО далеко крхкији него што су надлежни у Бриселу били спремни то да прихвате. Или су се поменути пројекти временом, једноставно, исцрпели и почели да показују и другу, по оне који су у њих укључени, много неповољнију страну.

Укратко, захтеви за промене све су гласнији и долазе из све релевантнијих средина. Жан-Лик Меленшон, француски левичар и могући кандидат за будућег председника, чврсто верује да би његова земља требало под хитно да се повуче из НАТО-а и оствари чвршћу сарадњу с Русијом.

„Залажем се за излазак из НАТО-а”, изјавио је он. „Морамо да спустимо лопту. Ако напустимо алијансу, избећи ћемо увлачење у логику ’хладног рата’, коју Американци промовишу у односу на Русију и Кину. Москва је наш партнер и не слажем се с претварањем ње у противника. Увукли смо 10 источних земаља у НАТО, а то представља директну претњу Русији. Посебно након инсталирања антиракетног система у Пољској.”

Слични гласови стижу и из Немачке, где новоизабрани канцелар Олаф Шолц отворено изјављује да односе с Русијом сматра приоритетним у вођењу спољне политике своје земље, и у том смислу најављује „нови, квалитетан почетак”.

Ваља напоменути и да је британским одласком из ЕУ највећи део одговорности за безбедност на нашем континенту, и поред опстанка западног војног савеза, пао управо на Француску и Немачку. А они који воде, или ће тек водити, две поменуте земље не крију да на евентуално иницирање неког новог „хладног рата” гледају као на почетак пропасти која би Европу и њене житеље бацила десетине година уназад, у време „гвоздених завеса” и „берлинских зидова”.

Објективно, истинских разлога за нова дељења данас нема. Свет се отворио, међународне комуникације далеко превазилазе ситуације погодне за стварање пактова по угледу на некадашње, технологија је прескочила све државне границе, милиони миграната кренули су у потрагу за просторима на којима ће човечније да живе, идеологија се претворила тек у још једну тему тумача прохујалих времена.

У таквим околностима упорна настојања Вашингтона да западном војном савезу прикључи Украјину, па и Грузију и Молдавију, делују у најмању руку као повратак лошијим временима европске прошлости. А да је тај повратак врло могућ, сведоче и недавни догађаји у земљи Володимира Зеленског, у којима је по ко зна који пут слављен део украјинске прошлости везане за нацистичког колаборационисту Степана Бандеру и трагедију Другог светског рата.

Европљани жељни просперитета свесни су да овакви инциденти за циљ имају стварање атмосфере у којој би сваки позив на истинско заједништво на континенту био у старту дезавуисан. Тога су свесни и са западне стране Атлантика. Међутим, недостатак правих идеја о томе како би у 21. веку требало да функционише међународна заједница приморава их да се држе метода коришћених у епохи која је Америци омогућила да се наметне као искључиви глобални лидер.

Стицајем околности Француска и Немачка, чести опоненти и земље од којих је током историје у Европи много тога зависило, доспеле су у ситуацију да забораве све међусобне размирице и на себе преузму бригу о заједничком опстанку, али и о опстанку многобројних континенталних суседа. Посебно оних који су вековима били под утицајем Русије, било као царевине било као совјетске империје.

Управо тај утицај дуго је био ослабљен, па чак и дезавуисан, захваљујући европској политици САД у другој половини прошлог века. Данас као да се све полако враћа у старе оквире и велики играчи поново преузимају некадашње улоге са основном идејом да се полако извуку испод покровитељства прекоокеанског газде. Понижење које је доживела Француска оставши без „подморничког посла”, већ уговореног са Аустралијом, као и ометање пуштања у погон гасовода „Северни ток 2”, кључног за Немачку, просто је усмерило две земље једну на другу.

Јасно је да би претварање Украјине у ново бојиште и те како утицало и на економије и на безбедност на европском простору. А ту безбедност одувек су одређивали односи између Француске и Немачке. Свест о томе, као и о крхкости актуелног поретка на континенту, као да је коначно пренула надлежне у Паризу и Берлину.