Evropa traži – sebe

Povlačenje Velike Britanije iz EU svakako je najveća međunarodno-politička promena koja se zbila na prostorima Starog kontinenta tokom proteklih 365 dana. Međutim, reklo bi se da je pomenuti potez bio praktično neizbežan u situaciji kada su na evropskim prostorima ponovo počeli da se sukobljavaju interesi ključnih država, jednako ekonomski kao i vojnostrateški.

Svrstavanje Britanaca pod okrilje SAD (mada bi neki to mogli da protumače i kao svrstavanje SAD pod okrilje Londona), pokazalo je da su i EU i NATO daleko krhkiji nego što su nadležni u Briselu bili spremni to da prihvate. Ili su se pomenuti projekti vremenom, jednostavno, iscrpeli i počeli da pokazuju i drugu, po one koji su u njih uključeni, mnogo nepovoljniju stranu.

Ukratko, zahtevi za promene sve su glasniji i dolaze iz sve relevantnijih sredina. Žan-Lik Melenšon, francuski levičar i mogući kandidat za budućeg predsednika, čvrsto veruje da bi njegova zemlja trebalo pod hitno da se povuče iz NATO-a i ostvari čvršću saradnju s Rusijom.

„Zalažem se za izlazak iz NATO-a”, izjavio je on. „Moramo da spustimo loptu. Ako napustimo alijansu, izbeći ćemo uvlačenje u logiku ’hladnog rata’, koju Amerikanci promovišu u odnosu na Rusiju i Kinu. Moskva je naš partner i ne slažem se s pretvaranjem nje u protivnika. Uvukli smo 10 istočnih zemalja u NATO, a to predstavlja direktnu pretnju Rusiji. Posebno nakon instaliranja antiraketnog sistema u Poljskoj.”

Slični glasovi stižu i iz Nemačke, gde novoizabrani kancelar Olaf Šolc otvoreno izjavljuje da odnose s Rusijom smatra prioritetnim u vođenju spoljne politike svoje zemlje, i u tom smislu najavljuje „novi, kvalitetan početak”.

Valja napomenuti i da je britanskim odlaskom iz EU najveći deo odgovornosti za bezbednost na našem kontinentu, i pored opstanka zapadnog vojnog saveza, pao upravo na Francusku i Nemačku. A oni koji vode, ili će tek voditi, dve pomenute zemlje ne kriju da na eventualno iniciranje nekog novog „hladnog rata” gledaju kao na početak propasti koja bi Evropu i njene žitelje bacila desetine godina unazad, u vreme „gvozdenih zavesa” i „berlinskih zidova”.

Objektivno, istinskih razloga za nova deljenja danas nema. Svet se otvorio, međunarodne komunikacije daleko prevazilaze situacije pogodne za stvaranje paktova po ugledu na nekadašnje, tehnologija je preskočila sve državne granice, milioni migranata krenuli su u potragu za prostorima na kojima će čovečnije da žive, ideologija se pretvorila tek u još jednu temu tumača prohujalih vremena.

U takvim okolnostima uporna nastojanja Vašingtona da zapadnom vojnom savezu priključi Ukrajinu, pa i Gruziju i Moldaviju, deluju u najmanju ruku kao povratak lošijim vremenima evropske prošlosti. A da je taj povratak vrlo moguć, svedoče i nedavni događaji u zemlji Volodimira Zelenskog, u kojima je po ko zna koji put slavljen deo ukrajinske prošlosti vezane za nacističkog kolaboracionistu Stepana Banderu i tragediju Drugog svetskog rata.

Evropljani željni prosperiteta svesni su da ovakvi incidenti za cilj imaju stvaranje atmosfere u kojoj bi svaki poziv na istinsko zajedništvo na kontinentu bio u startu dezavuisan. Toga su svesni i sa zapadne strane Atlantika. Međutim, nedostatak pravih ideja o tome kako bi u 21. veku trebalo da funkcioniše međunarodna zajednica primorava ih da se drže metoda korišćenih u epohi koja je Americi omogućila da se nametne kao isključivi globalni lider.

Sticajem okolnosti Francuska i Nemačka, česti oponenti i zemlje od kojih je tokom istorije u Evropi mnogo toga zavisilo, dospele su u situaciju da zaborave sve međusobne razmirice i na sebe preuzmu brigu o zajedničkom opstanku, ali i o opstanku mnogobrojnih kontinentalnih suseda. Posebno onih koji su vekovima bili pod uticajem Rusije, bilo kao carevine bilo kao sovjetske imperije.

Upravo taj uticaj dugo je bio oslabljen, pa čak i dezavuisan, zahvaljujući evropskoj politici SAD u drugoj polovini prošlog veka. Danas kao da se sve polako vraća u stare okvire i veliki igrači ponovo preuzimaju nekadašnje uloge sa osnovnom idejom da se polako izvuku ispod pokroviteljstva prekookeanskog gazde. Poniženje koje je doživela Francuska ostavši bez „podmorničkog posla”, već ugovorenog sa Australijom, kao i ometanje puštanja u pogon gasovoda „Severni tok 2”, ključnog za Nemačku, prosto je usmerilo dve zemlje jednu na drugu.

Jasno je da bi pretvaranje Ukrajine u novo bojište i te kako uticalo i na ekonomije i na bezbednost na evropskom prostoru. A tu bezbednost oduvek su određivali odnosi između Francuske i Nemačke. Svest o tome, kao i o krhkosti aktuelnog poretka na kontinentu, kao da je konačno prenula nadležne u Parizu i Berlinu.