„Супергрупе” – моћан феномен

Истински музичари, они који су своје животе у потпуности посветили нотама, одувек су били спремни да се међусобно огледају, упореде своје креативне могућности, инструменталну виртуозност, помогну се међусобно... Једноставно, да се друже са онима са којима „деле заједничку кору хлеба”. Џез ствараоци су то чинили кроз тзв. џем сешне, окупљања која су за превасходни циљ имала уживање у заједничком музицирању, у присуству публике или далеко од ње, на позорницама блиставих концертних дворана, или у неком забитом кутку, свеједно. Кључна је била, како су волели да кажу – „заједничка хемија”.

Рокери су овакву форму деловања прихватили оберучке. Некада да би се, као џезери, надметали свирачким умећем, некада не би ли се доказали својим песничким духом, или тек како би у релаксираном друштву попили понеко пиво... У свим случајевима, уживање је било – загарантовано.

Стицајем околности нека од поменутих окупљања ушла су у историју рокенрола и музике у целини, претворивши се понекад и у озбиљне пројекте у које су, уз извођаче, били укључени врхунски композитори, аранжери, продуценти, техничко особље. Вероватно најистакнутији догађај у том смислу је чувени „Бенд ејд” (Band Aid), који је функционисао у неколико прилика: 1984. 1989. 2004. и 2014. и изродио неколико истинских хитова укључујући и композицију „We Are The World” (Ми смо свет), која се временом претворила у праву химну свих оних који одбијају да људе деле по боји коже, националној припадности, култури, језику или личном богатству...

Али у данашњем тексту пажњу посвећујемо свиркама које су ушле у легенду већ и због чињенице да су у њима вољу за заједничким музицирањем показали људи који су већ и самим својим учешћем такве догађаје издигли високо изнад онога што можемо сматрати обичним дружењем. Пре свега у студијском раду, али и у директном контакту са публиком.

Реч је о тзв. супергрупама, рок саставима насталим удруживањем најистакнутијих чланова различитих бендова у нову конкретну целину. Иницијална каписла за таква „комешања” неретко је био рад на снимању нових плоча за које се тражио специфичан звук, додатна ауторска подршка, посебна свирачка техника, више вокала, сложенија ритам секција, лични афинитет... Потом су се, природно, наметнули и концерти, турнеје, нови студијски подухвати.

Најпознатије „супергрупе” свакако су биле: „Крим”, „Блајнд фејт”, „Џон Мејл и блузбрејкерс”, „Крозби, Стилс, Неш и Јанг”, као и „Хајвејмен”, коју су чинили легендарни кантри певачи: Џони Кеш, Вили Нелсон, Вајлон Џенингс и Крис Кристоферсон, а свакако и „Путујући Вилбури” са Боб Диланом, Том Петијем, Ројом Орбисоном, Џеф Лином и бившим „битлсовцем” Џорџом Харисоном...

Треба ипак поменути и другу страну медаље. Наиме, како је 1974. писао амерички часопис „Тајм”: „Супергрупе су моћан, али краткотрајан рок феномен који је био амалгам формиран од стране талентованих незадовољника из других угледних бендова.” У чланку се истиче и да су групе као што су „Крим” и „Блајнд фејт” наступале на највећим светским позорницама и зарађивале гомилу пара, стварајући понекад и истинску „мегамузику”. Међутим, нису дуго трајале. Разлаз је био – неминован.

На причу о „супергрупама” подсетио је ових дана и интернет портал „Дискавермјузик” наводећи пример екипе која је наступала под именом „Прљави Мек” („The Dirty Mack”), а коју су сачињавали рок великани: Џон Ленон, Кит Ричардс, Ерик Клептон и Мич Мичел.

Звучи незамисливо, али „Прљави Мек” нису снимили ниједан албум, никада нису доспели на листе најслушанијих... Постојали су само у среду, 11. децембра 1968, тачније онога дана када су се појавили пред публиком! И никада више. Уз то, снимак ове јединствене представе публици је био недоступан пуних 30 година. Па ипак ушли су у легенду. Уосталом, за групу састављену од појединих чланова група „Битлси”, „Ролингстонси” и „Икспиријенс” незаборавног гитаристе Џимија Хендрикса, мање се није ни очекивало.

А све се, према писању „Дискавермјузика”, дешавало поводом забаве коју су „Ролингстонси” организовали за најпрестижније представнике британске рок сцене, а на бини у „Вембли интертел студију”. Цео догађај је снимљен и требало је да се појави на телевизијским екранима у специјалном програму названом „Рокенрол циркус Ролингстонса”. Уместо да буду понуђени широкој публици, снимци су без много објашњења завршили – у архиви. Светло дана поново су угледали тек 1996. када су љубитељима музике понуђени на тадашњим ве-ха-ес касетама.

Да неки ипак и даље размишљају о томе како на заједничком послу окупити већи број значајних музичара говори и недавни пројекат чувеног певача, композитора и пијанисте Елтона Џона о којем је писала „Политика”. Подсетимо, творац незаборавне „Свеће на ветру” (Candle In The Wind”) у оквиру пројекта „Музицирање у времену ограниченог кретања” („The Lockdown Sessions”) покушао је да, у сарадњи са једним бројем колега, сними албум којим би разбио тишину наметнуту човечанству пандемијом вируса корона. Помоћ је потражио од најугледнијих: Стивија Вондера, Глена Кембела, Стивија Никса... Укупно двадесетак колега различитих музичких опредељења и са свих светских меридијана.

Активирање неких нових „супергрупа” сигурно би било добар мамац за активнији повратак публике великим концертима. Ако прихватимо крилатицу да „музика лечи”, све поменуто могло би се показати и као добар корак за излазак из болешћу наметнуте нам тишине.