Наше продали, своје не дају

Агенција за приватизацију данас ће на аукцији понудити петнаест предузећа од око 130 која су пре распада СФРЈ припадала Словенији, Хрватској и БиХ, а налазе се на нашој територији. Агенција се одлучила на овакав потез упркос протестима словеначке и хрватске владе упућеним Србији пре два дана и јучерашњој протестној ноти Босне и Херцеговине. Спорна допуна уредбе која је разлог протеста три бивше чланице СФРЈ, а којом се компанијама из тих држава одузима имовина која им је припадала пре него што је национализована деведесетих година и после враћена споразумом 2004. године, с друге стране, дала је одрешене руке Агенцији за приватизацију да почне са аукцијском продајом тих предузећа.

Упркос снажном дипломатском противљењу дојучерашњих „српских комшија”, уагенцијису намрекли дасвих 130 оваквих предузећа чека скора приватизација.

– Од тог броја 47 предузећа ће се појавити на аукцији у августу и септембру, око 40 се налази у фази припреме јавног позива, док се за остале припрема документација. Данас ће се на аукцији наћи петнаест предузећа и очекујемо да се све аукције заврше успешно – саопштено је из агенције.

Бранко Павловић, бивши директор Агенције за приватизацију, пак, упозорио је јуче даће поменута измена уредбе имати вишеструке последице по односе Србије са другим бившим југословенским републикама.

– Србија је 2004. године потписала споразум о сукцесији, по ком се обавезала да неће продавати ништа туђе на својој територији. Међународни уговори се примењују непосредно и имају јачу правну снагу од закона, ако нису у супротности са Уставом – рекао је Павловић и додао да се сва имовина која је постојала 31. децембра 1990. године мора вратити правним и физичким лицима према седишту и пребивалишту на тај дан.

То практично значи да се ако су фирме тог датума имале седиште у Словенији, Хрватској или Босни и Херцеговини имовина мора сматрати њиховом.

Словенија и Хрватска поштују споразум о сукцесији из 2004. године, али, истини за вољу, ове две државе су већи део имовине српских предузећа продале пре него што је тај споразум ступио на снагу. Економисти у Србији недавна реаговања из тих земаља шаљиво објашњавају опаском: „Хрвати и Словенци размишљају у стилу 'ми смо ваше продали, још само да наше сачувамо'”.

Према подацима некадашњег Савезног министарства правде, имовину у другим републикама пријавило је око 300 предузећа из Србије (Електронска индустрија „Ниш”, „Виножупа”, „Тигар”, „Синтелон”, „Генекс”, „Инекс”, Југобанка, „Центротекстил”, „Путник”, „Центропром”…) и око 6000 грађана. Процењује се да је вредност имовине српских фирми у Хрватској у тренутку распада СФРЈ била 1,8 милијарди евра, а хрватских у Србији скоро милијарду евра мање.

У Агенцији за приватизацију су објаснили и да се допуном уредбе српске владе, која је изазвала толико незадовољство Хрватске, Словеније и БиХ, само легализује фактичко стање.

– Што се правне регулативе тиче, предузећа са већинским друштвеним капиталом, каква су ова, по закону јесу предмет приватизације. Такође, влада је 19. јуна усвојила измену уредбе и тако омогућила да се ове фирме укњиже, што је било неопходно да бисмо их понудили на аукцији. Сва средства од продаје тих предузећа издвајају се на посебан рачун буџета РепубликеСрбије и користе за спровођење споразума о сукцесијииз 2004. године – објаснили су у агенцији.

Миладин Ковачевић, сарадник Економског института и заменик директора Републичког завода за статистику, сматра да је овом уредбом омогућен реципроцитет јер су наша предузећа у Словенији и Хрватској већим делом приватизована, па сад и Србија има шансу да учини исто.

– Још 1992. године у Хрватској је донет закон о национализацији српске имовине, којимсу сва наша добра, било у власништву компанија или грађана, пренета на државу Хрватску. И у Словенији је, колико знам, било слично. Имовина српских предузећа у овим државама већим делом је распродата још пре 2000. године – рекао је Миладин Ковачевић.

Економиста Милан Ковачевић указао је на занимљив случај „Путника”:

– Ово предузеће имало је вредну и велику имовину, пре свега у Хрватској. Један део те имовине и данас користи предузеће „Атлас” из Дубровника. С друге стране, „Путник” и даље користи хотел на Копаонику који је био у власништву хрватског „Атласа”.

Овај случај подсећа на реципроцитет који би некако у односима бивших држава СФРЈ био најправеднији. Премда више личи на транге-франге економију, ни епилог налик на овакве случајеве, како сада ствари стоје, не би био лош за Србију.