Референдум у сенци политике

Референдум о промени Устава није неопходан за сваку промену Устава. То је нужан корак у поступку измене само ако се промена Устава односи на преамбулу, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступања од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену Устава. Наведене области су од стране самог уставотворца издвојене као најбитнији делови Устава jeр садрже најважније гаранције државног уређења и права грађана. Стога је строгост у процесу њихове измене гаранција грађанима да власт неће олако умањити достигнути ниво њихових права, изменити државно уређење и урушити постулате на којима почива држава.

У томе лежи разлог зашто се пред грађане Србије ставља никад компликованије референдумско питање којим се тражи да се грађани изјасне да ли су за предложене промене Устава у области правосуђа. Они ће се 16. јануара изјашњавати о софистицираним правним питањима иако немају правне компетенције. Њихова улога, дакле, није да изласком на референдум изразе стручни нити научни став, већ да дају или ускрате подршку предложеним променама, при чему се полази од претпоставке да грађани могу макар начелно препознати да ли је реч о решењима која доводе у питање темеље независног судства или пак унапређују постојеће стање. Уз то, и сама чињеница да грађани промену Устава у овој области морају верификовати на референдуму имала је утицај на уставотворца и квалитет понуђених решења, па је и то само за себе још једна сврха референдума.

У јавности влада низ погрешних уверења у вези са уставном реформом. Део таквих уверења је последица чињенице да се референдум одржава у изборној години, због чега је постао ринг за политичке и друштвене обрачуне, скупљање политичких поена и агитовања која нису спојива са судством или тужилаштвом. Инсинуирања која везују измену Устава са темом екологије, вакцинације, питање статуса Косова и Метохије или тежње које референдум користе као предигру за најављене априлске изборе заправо злоупотребљавају грађане и наносе штету судству, тужилаштву и референдуму као демократској институцији.

Зато је значајно отклонити погрешна уверења и референдум схватити као фазу у дуготрајној реформи правосуђа у којој нема брзих ефеката, али има значајних измена. Иако је пропуштено да се у Акт о промени Устава унесу битна питања као што су финансијска аутономија судства, положај Правосудне академије и прописивања услова за избор на правосудну функцију, затим спорно изостављање регулисања потребне већине за одлучивање у оквиру Високог савета судства (ВСС) и др., ипак су садржане друге једнако важне измене као што су укидање категорије судије и тужиоца на тзв. пробном мандату и измештање избора судија и тужилаца у правосудне савете. Илустрације ради, у прошлој години у великој мери је порастао број кандидата за правосудне функционере који су предложени за избор од стране правосудних савета али је њихов избор уз штура образложења одбила Народна скупштина.

Међутим, и у случају успешног референдума, Народна скупштина ће наставити да бира судије, тужиоце и председнике судова и то ће чинити све до доношења нових правосудних закона и конституисања будућих сазива ВСС и Високог савета тужилаца (ВСТ), за шта је остављен период од наредних годину дана.

Грађани треба да знају да гаранције независности судства и самосталности тужилаштва нису садржане само у Уставу, већ је њихова конкретизација предмет правосудних закона који ће бити кључни за оцену о условима у којима функционише наше правосуђе, док уставне одредбе чине темељ читаве конструкције.

Јасно је да уређење правосуђа надилази актуелни политички и друштвени тренутак, али је и чињеница да се не може одвојити од миљеа у ком се налази. Стога је важно да грађани разумеју основни смисао њихове партиципације у том процесу и да на референдуму донесу одлуку невезану за политичке ставове о којима ће се изјашњавати у априлу ове године, јер ћемо у супротном бити на кривом путу.

 Судија Првог основног суда у Београду и председник Алумни клуба Правосудне академије