Џокер, „светли” антипод Мрачног витеза

ФИЛМ И СТРИП
Њујоршка премијера Нолановог суперхеројског филма Мрачни витез само девет дана претходи београдској. Овај текст се, ипак, не бави самим филмом већ кључним његовим ликом, Бетменовим најстаријим и најзначајнијим непријатељем Џокером.

Џокер се први пут појавио у стрипу Бетмен бр. 1, у пролеће 1940. а створили су га, као и Бетмена, Бил Фингер, Боб Кејн и Џери Робинсон, инспирисани америчким немим филмом Пола Ленија, Човек који се смеје, године 1928. према Игоовом роману.

Да се подсетимо макар неких слика из дуге историје њихових сукоба: у Бартоновом Бетмену из 1989, мрачнијем од своје инспирације (Повратак мрачног витеза, графичког романа Френка Милера), филмски град Готам мрачан је Метрополис, негде између визија Фрица Ланга и Ридлија Скота, са суморним људима и улицама, некрополским грађевинама уместо кућа, са окамењеним шумама и рушевном катедралом: град који је Бог напустио. Једини „богови” ту су суперхерој и суперзлочинац.

1. Бетмен, морбидно озбиљна, тегобна и тескобна црна фигура, с плаштом попут крила слепог миша (или ђавола) и застрашујућом маском, с ружном гримасом Атласа на чијим леђима почива свет (зар може то бити Бог и/или симбол добра?).

2. Џокер, пуначки и насмејани кловн, први прави, функционални и весели убиствени уметник смеха, на чијим се арт-хепенинзима, одушевљеним и најзад усрећеним посетиоцима, деле милиони долара и коначни спокој насмејане смрти (Може ли тај кловн бити ђаво и/или симбол зла?)

Па ипак, једино њих двојица деле мегдан у празној цркви.

(/slika2)У кратком, сасвим нехоливудском филму Batman: Dead End (2003) Сендија Колоре, Џокер, после кратког обавезног шакетања, ваљда никад брже ухваћен, пребацује Бетмену да је његово лудачко лице једино лице/маска коју Џокер има, док маскирани вигилант има широк избор лица, тј. маски. И додаје да га зато Бетмен никада неће убити: суперхерој је створио Џокера, он му је „тата” Бетмен узвраћа да је шљам, као Џокер, разлог због ког Бетмен постоји.

У графичком роману Аркхам Асyлум (Морисона и Мекина) једна песимистична и, наравно, реалистична психотерапеуткиња, која лечи Џокера у лудници за махните суперзлочинце, објашњава Бетмену да њен пацијент поседује „сасвим нормалан и обичан људски ум, али из неумитне, наравно, мрачне будућности”. И то у ситуацији док лудаци (који, са Џокером на челу, поздрављају јунаков „повратак тамо где одувек припада”) држе власт у лудничком азилу, баш као у оној сјајној Гровер-Вилсоновој малој дефиницији Холивуда: једина лудница коју воде сами лудаци. Да ствар буде уверљивија, холивудски филмски и ТВ продуценти нису погрешили у процени Џокеровог значаја за Бетмена: у ТВ серији из шездесетих година прошлог века глуми га звезда четрдесетих и педесетих Цезар Ромеро, у анимираној серији из деведесетих глас му даје Марк Хамил (из Ратова звезда), у филму Бетмен из 1989. глуми га сам Џек Николсон, а у најновијем Хит Леџер.

Дакле, јунак и његов супарник не могу се никако сложити: чак и када се смеју заједно, на крају графичког романа Убитачна шала (Мур/Боланд, 1988), они то чине око истог вица, али из супротстављених разлога. Па добро, по дефиницији, Бетмен и Џокер су супротстављени полови мита, а управо то је њихов наратив – вероватно најоригиналнији и један од ретких оперативних митова 20. и 21. века. Џокер је СВЕ што Бетмен није. Он је његов антипод. Он је анти-Бетмен.

И то нас враћа у корене Џокера: кловн, дворска луда, „супротност је краљевском достојанству; људска мудрост је, по јеванђељу, лудост у Божјим очима, а Божја је мудрост – лудост у очима људи... По предању, кловн је лик убијеног краља. Смешном одећом, речима и понашањем симболише се извртање краљевских својстава. Узвишеност замењују лакрдија и дрскост; уместо суверенитета влада одсутност сваког ауторитета; страх замењује смех, победу пораз, задате примљени ударци” (Шевалије, Гербрант, Ријечник симбола, Загреб, 1983). На божанском плану, дворску функцију луде врши јунгијански трикстер, рецимо којот америчких Индијанаца, који омета дело Творца, па је одговоран за све што је у Стварању лоше. Творцу (сребрној лисици) којот је исто што и у ирокешкој космогонији добром близанцу – зли.

Митолошки механизми и даље раде свој архетипски, прастари посао и у новом миту о Бетмену и Џокеру, и то баш како треба, и баш зато су оперативни код одређених друштвених група (читалаца) – јер су импликације замршене и многозначне. Оне нас терају да тумачимо политичке, економске, моралне, филозофске, итд. недоумице сопствене цивилизације. Није Џокер просто зао, баш као што ни Бетмен није стари добри антички или средњовековни заточник Божјег и Царског добра. Оба оперишу изван модерне државе и њене тежње за контролисаним, увек профитабилним статусом кво. И насупрот њему. Али њихова антиподна бинарност (и биполарност) ниједном од њих не дозвољава тиранску инокосност, која може само да непогрешиво заврши у наметању тоталитарних решења.

Ни за један тренутак нова Бетменова револуција себи неће моћи да дозволи предах на балонима победничких химни: увек ће ту бити шпенадла Џокеровог смеха, да издува сваку незаслужену узвишеност. И увек ће ту бити челични стисак Бетменове шаке, да притегне дизгине распуштене од хаотичног лакрдијања пијане Џокерове разузданости. Џокер и Бетмен јесу смртни непријатељи, али не могу убити један другога. А ако то икада буду успели, равнотежа њиховог мита биће изгубљена. И наш свет ће отићи са њом.

-----------------------------------------------------------

Карта изненађења

„Зли кловнови” веома су интересантни америчкој популарној култури. Њихове претече на истом тлу препознају се већ код митова Јута Индијанаца: Сиатс је чудовиште у облику кловна-људождера.

У већини картарошких игара (покер, канаста, Gin Rummy...) Џокер је посебна карта изненађења – може да представља друге карте из шпила. Луда у тароту, занесени кловн/Пјеро (у нордијској верзији представљан је као Локи, бог зле спрдње, један од истакнутих трикстера светских религија, уз западноафричког Анансија, вуду Барона Самедија, или нашег Велеса), несвестан ивице понора којом хода, опет, дух је у потрази за искуством. Шевалије и Гербрант подсећају у свом Ријечнику симбола да у ирским текстовима лакрдијаша изједначују са друидом.