Муза читања

ФОРМАТИРАЊЕ
Читање је ненаграђен љубавни труд. Оно се сматра мање важним чином од писања, оно се неоправдано своди на пасивно прихватање готових речи и идеја. Дигнитет је читању вратила можда само деконструкција са својом поставком о отпору текста. А читање је, у ствари, начин да се написано учини лепшим и богатијим – најлепши доказ за то лежи у руци привилегованог Читача или Читатељке, и то понајвише онда када се та рука лати пера.

Да читање српске прозе на временској и поетичкој оси Црњански–Ћирјанић може бити тематски слалом, поетички стампедо и идеолошки бувљак, то је требало да нам докаже неко Други. Да бисмо то схватили требало нам је, поред наша два, и треће око. Око читатељке из друге културе, која дели наше вредности, зна наш језик и разуме сваки овдашњи узлет маште и пад система.

Књига Але Татаренко Место сусрета (Српски ПЕН центар, 2008) лако се чита и тешко дефинише. Ова збирка огледа о српској прози може се читати и као мапа, и као потерница: Место сусрета је густа и детаљна мапа једног књижевног предела, али и налог за привођење музе читања – лица без имена, идентитета и историје.

Свој, како сама каже, „искошен и радознао“ поглед украјинска слависткиња дугује немиру и љубопитљивости. Свакако и реалности: бројни су наноси свакодневице у њеним читањима, и ауторка их не крије. Сусретима са књигама српске прозе кумовале су различите околности и активности: преводилачки подухват, лекторски посао, осећање захвалности за леп поклон или пак, открива Ала Татаренко, „чудесне коинциденције, тајни сусрети живота и књижевности“, епистоларни корени у виду дискусија на даљину...

У упоредним анализама постмодерних корена Киша и Црњанског, ауторка истражује идентитете јунака у Дневнику о Чарнојевићу и Мансарди, откривајући да имају заједнички „ген лектире“ – Дон Кихота, случајно баш књигу о књигама и књишкој реалности. У потрази за истином фикције, Читатељка улази за јунацима у цркве, спаваће собе, биоскопе и снове. Читатељка спроводи истрагу поводом једне жанровске дилеме: шта пише приповедач Кишове Мансарде, роман, поему или...? Како се уз помоћ тарот карата трансформишу мит и традиција код Милорада Павића и Итала Калвина? Како се паралелизмима историјских епоха игра Слободан Селенић, Милисав Савић, Давид Албахари? Какву тајну крије хм у причама Михајла Пантића – та реч која није реч, но уздах и ономатопеја свега неизговоривог?

Али Татаренко дугујемо захвалност за луцидна и темељна читања најновије српске прозе. Она збраја коинциденције и паралеле које повезују роман Киша и хартија Владимира Тасића са Кишовом поетиком: ванлитерарне полемике, поетички корени, иронија и лиризам, пут у истраживање историје и политике, све су то валидни темељи читања. На композициону слојевитост енциклопедијског романа Johann’s 501 Мирјане Новаковић Татаренкова се обрушава техникама мултипликације и компликације те слојевитости, али није да нас не упозорава: ово је књига о књижевности... И одиста, она у овој одисеји кроз антистварност открива Тасића и Видојковића, Стевановића и Ћосића, целу констелацију српске прозе. У име првог лица, аутору збирке Прво лице Миловану Марчетићу Ала Татаренко пише писмо, кроз прозу Љубице Арсић креће се опрезним и гипким мачјим ходом. Но она открива и неправедно заборављене – приповетке Бошка Петровића, на пример – не успевши увек јасно да одреди разлоге тог заборављања. 

Читање може да угуши: у једној причи Горана Петровића књига која се жудно гута скривена испод јоргана доказује очигледно – „без ваздуха стварности књижевност се гуши“. Тако пише Ала Татаренко, подстичући нас да дубоко дишемо по такту који диктира (нес)позната Муза читања.