Подгревање култа Романових

ДЕВЕТ ДЕЦЕНИЈА КАСНИЈЕ

Од нашег дописника
Кад су, пре деведесет година, чекисти пуцали у руског цара и његову породицу, меци су се одбијали од тела кнегиња Олге, Марије, Анастасије и Татјане. Двојица убица су се силно уплашила и одбила да пуцају, али девојкама то није спасило главе. Цела породица – цар Николај II, царица Александра, све четири кћери и једини син Алексеј убијени су 17. јула 1918. у подруму куће инжењера Ипатијева у Јекатеринбургу. У великој брзини, јер се бела војска приближавала, њихова тела су сечена на комаде, поливана киселином, а оно што нису успеле да униште убице су закопале у оближњој шуми, где је ко стигао.

Сутрадан су новине објавиле да је „злочиначка царска породица“ стрељана. У успоменама грофа Коковцова се каже: „Вест се читала гласно, с осмехом и најсуровијим коментарима, нигде нисам видео ни најмањег трага жалости или самилости.“

Панцир од брилијаната

Касније ће историчар Едвард Радзински написати да је један егзекутор ишао по школама и с поносом причао деци како су пуцали у цара. О томе где су закопани остаци Романових, пуних 70 година није могло бити речи. Тек за време перестројке, у часопису „Огоњок“, објављена је белешка Јуровског, официра који је руководио ликвидацијом, у којој је тачно описано где су сахрањени делови тела царске породице.

 У јулу 1991. пронађени су остаци девет особа. Поред цара и царице и њихове три кћери, ту су били и лекар и послуга. Сви они сахрањени су у Петропавловској цркви у Петербургу. Крајем јула 2007. приликом археолошких раскопавања, пронађени су фрагменти костију и зуби за које је експертиза, чији су резултати објављени на годишњицу стрељања, показала да припадају царевићу Алексеју и кнегињи Марији. Тако су идентификовани остаци све четири принцезе, чиме је коначно стављена тачка и на акције бројних самозванки које су се повремено појављивале по свету представљајући се као најмлађа царева кћи Анастасија, која је, наводно, преживела.

Али да се вратимо мецима – није то господ Бог слао сигнале злочинцима, већ су девојке, које су већ другу годину проводиле у кућном притвору, свесне да ће ако га икад напусте, то бити без игде ичега, спремајући се за будући живот ван царских дворова, у своје корсете ушиле неколико килограма породичних брилијаната – да им се нађу у невољи. У Енглеској их је чекао рођак, краљ, који је, истини за вољу, оклевао и мерио колико ће то утицати на судбину његове земље, али није могао ни да их одбије. Показало се да је оклевање било судбоносно.

У Русији постоје веома различита мишљења о томе колико је Николај био добар владар, али се сви слажу да је био добар хришћанин, отац, породични човек. Истиче се и његова велика љубав према царици Александри, немачкој принцези, која је пред венчање, из протестантске, прешла у православну веру, и прихватила је свом својом душом. Последњих година објављени су њени дневници и писма који су не само сјајни мемоари, него и документи епохе. Из њих се може видети и колико је последњи руски цар био привржен породици, колико је пожртвовано бринуо о болесном Алексеју. Његова болест, хемофилија, захтевала је сталну пажњу да се не повреди. И мада су о томе могле бринути гувернанте, чинили су то углавном Александра и Николај... Колико је само скандала забележено на двору због таквог царевог понашања...

Храм на крви

И управо је та породична љубав била зла коб Русије, сматра Солжењицин који Николаја II сматра кривцем за вишедеценијску несрећу која је задесила Русију. Цареви немају право на љубав према жени, деци, породици, бар онда кад је то у колизији са државним интересима. Цар је „помазаник божји“, он је дужан да чува државу... Да Николај није толико волео своју породицу, да није појурио кући на прву вест о дечјим богињама, оставивши усред рата Команду војске, можда би спречио побуну, да није мислио само о жени и деци, знао би да никакве револуције заправо нема, па ни разлога за абдикацију... У сваком случају, Николај II се одрекао престола уз коментар „Ако сам ја сметња срећи Русије... спреман сам не само царство, него и живот да дам за отаџбину“. Дао је и једно и друго и оно на шта није био спреман – животе своје деце.

После абдикације, бољшевици су Романове прогнали у Тобољск, а годину дана касније у Јекатеринбург, где су их сместили у кућу инжењера Ипатијева, у којој ће се појавити усред ноћи 17. јула са информацијом да је ситуација у граду немирна и да ће бити много безбеднији ако се спусте у подрум. Тешко је данас рећи да ли је Николај II у ту лаж поверовао, али није имао избора. Цар је носио сина у наручју, кнегиња Олга своју пудлицу... Кад су сишли у подрум, Јуровски је објавио да је одлучено да се цела породица стреља. Без суда, без права на жалбу...

„Како? Шта?“ – узвикнуо је цар (по сећању Јуровског). Царица и кнегиња Олга су се прекрстиле...

Кућа инжењера Ипатијева са траговима крви и метака чувала је сећање на злочин све док једног дана, деведесетих, тадашњи шеф партије на Уралу Борис Јељцин није одлучио да је сруши. На том месту касније ће бити саграђен Храм свих светих Русије, који народ зове Храм на крви.

Деведесета годишњица смрти Романових обележена је бројним манифестацијама па и идејама о повратку монархије. Наследници по бочној линији недавно су поднели захтев за њихову рехабилитацију Врховном суду, али је одговорено да се не може рехабилитовати неко ко никад није осуђен. Држава помаже стварање култа Романових, не зато што жели повратак монархије, већ зато што жели да се успостави државни континуитет прекинут злочином у подруму дома Ипатијевих.

Чланови царске породице проглашени су за свете у августу 2000. године.