Загади па владај

У земљи у којој је све политика, млади се не баве политиком, а не баве се пошто тек нешто изнад једног процента њих сматра да има неки утицај на политичке процесе.

Одзив на недавном референдуму био је скроман, а несумњиво би био поражавајући када би се направило истраживање о учешћу нове генерације, стасале у неизмењено дивљој транзицији и партократији.

Пре две деценије започете демократске промене упорно се коче, спутавају па и саботирају. Политика је непривлачна и отуђена. Загађена територија. Стимуланс од стотину евра не функционише у земљи у којој младима и њиховим потребама припада 0,08 буџета.

Постоји сијасет стратешких, институционалних, законодавних или планских оквира у које су убачени млади, али они су неизмењено суочени с препрекама интеграције у друштво: социјална незаштићеност, отежан пут ка финансијској независности, висока незапосленост и несигурна запосленост, неефикасно образовање...

Млади су лишени друштвене моћи у свим сферама друштва, па и у политици која је „киднапована” од стране једне уске групе људи, сматра социолог Алексеј Кишјухас. „Ваља размишљати о томе како за политичко деловање заинтересовати одређене подгрупе младих, иначе све делује као накарадни патернализам.”

Међу тридесетогодишњацима је, према истраживању Бироа за друштвена истраживања, више од половине аполитично јер не виде будућност у Србији. Следе ниже образовани слојеви који имају потребу за лидером. Само део оних с високим образовањем је спреман да се ангажују на промени политичког живота.

Какве поруке генерација младих добија од света политике? Онакве каква је овде политика: превртљива, лажљива, нетолерантна, искључива, бахата, припроста. Понуда је сведена на три опције.

Прва – политика као пречица. Прагматско укључивање у владајућу странку да би се добио или задржао посао. Друга – таворење у Србији уз мучну подсвест да ту среће нема. Трећа, у коју верује више од половине младих, рационално искључивање из свега, спреман пасош и чекање на прилику да се оде на Запад.

Није све због зараде. Близу половине би отишло из низа других разлога, пре свега због социјалног миљеа у коме живе. Тај амбијент у коме царују отимачине, мито, неморалност, примитивизам – речју неуређена држава – стварају политичари. Они су најодговорнији што млади одлазе.

Осећај дубоке искључености из политике добре половине младих је показатељ неинтегрисаности у политички систем друштва. СНС је први кренуо у генерацијско подмлађивање. Владајућа партија наступа под слоганом „Александар Вучић – за нашу децу”. Напредњаци траже подршку међу младим губитницима транзиције. Пред јунске изборе 2020. СНС је упутио двоструко више порука младима од прве наредне опозиционе листе.

Лепо, али какву будућност младима спрема СНС? Уместо да дозволи да разуздано мисле, да пласирају нове креативне идеје, да питају, они су укалупљени у политичке шеме декларативног послушништва и клесања култа личности. Преко ноћи су убачени у сиву зону попримајући све особине бирократизоване партијске геријатрије.

Напредњаци се усредсређују на „своју младеж” коју попут пластелина моделирају да буде послушна и захвална. Форматизују дисциплиновану бирачку масу који зна да им од тога зависи посао, лечење, обданиште за децу...

Доследна ставу да их не занима што је такво подмлађивање морално погубно, власт није заинтересована да у политичка гибања укључи сегмент младих који Србију напуштају „из других разлога”. Оних који су реформски расположени и очекују да живе у савременом, демократском, просперитетном и слободном друштву.

Пошто не успевају да их „организују”, напредњаци плански огађују политику. Боље је створити апстиненте јер се тако лакше остаје на власти. Нису потребни млади који друкчије мисле па да одлазе на некакве протестне скупове, на крају и на изборе.

Ако је перспектива она коју нуди 28 младих посланика СНС-а, лоше нам се пише. Њихов допринос друштву и положају младих јесте гласан, али је погубан по здравље становништва. Посаветујте лекара или фармацеута.

Ривали напредњака донекле су се освежили кадром средњих година, али млади-млади су запостављени и таворе у сенци све времешнијих страначких лидера који не дају власт. Опозиција једноставно не успева да младе анимира, да им пренесе поруку да занемарена грађанска дужност учешћа у политици отвара простор злоупотреби политике.

То је тако, кажу, зато што нема приступа јавном сервису и зато што се гуши оно мало професионалних медија. Што је само делимично тачно. Млади се углавном информишу на друштвеним мрежама. Креирају свој свет који им помаже да живе уз минимални контакт са стварношћу. Политика је зло. Дисциплинованим пензионерима препуштају да седе испред екрана и ТВ дневника РТС-а.

Ништа необично да не верују ни једној партији, да имају изразито лоше мишљење о институцијама државе и водећим политичарима. Њима не пролази прича „гласај за мање зло”. Излазак на изборе их не занима. Гласају махом они који су у странци и чије су маме и тате у странци и они који су политички освешћени.

То што толики број не жели да схвати да сами могу да одлучују о својој судбини, да учествују у креирању власти, у награђивању и кажњавању, резултат је тога што им то нико не објашњава, или барем недовољно уверљиво. Тако читава генерација нестаје у апатији.

У јуну 2020. тек сваки десети у доби од 18 до 30 година изашао је на биралишта. Како очекивати да ће се у априлу анимирати посустала армија младих? Кладим се да ће излазност ове године бити још нижа.

Ако су млади носиоци идеје напретка, а јесу, какву будућност себи Србија спрема запостављајући оне у које се повремено куне? Србија ће, без младих у јавном животу, постати сасвим истрошена земља. Не допустимо да незавршена транзиција прогута још једну генерацију. Или оно што је од ње овде остало.