Чувар државног печата српских клавира

Према поузданом казивању, а без уобичајеног претеривања, деветнаести век је од значаја за српску инструменталну историју. Наиме, средином поменутог века у Србију, тачније у Шабац, алијас „Мали Париз“, бануо је међу гусле ПРВИ клавир (породица Обреновић) који означава почетак инструментализације Србије. Даљи клавирски развој толико је „узнапредовао“ да данас, по мојој слободној процени, јер ко би се усудио да се бави статистиком када нису у питању избори, једна дирка употребљивог клавира долази на неколико хиљада Срба. Намерно кажем употребљивог јер у новим, новокомпонованим вилама, усељено је мноштво клавира који су ван употребе, а служе као „пејзаж“ књигама купљеним „на метар“. Али, у „подобно“ време било је у Србији амбијената у којима се чуо звук клавира. У рукама, као доказ, држим штампани програм Бемуса из 1977. године. У намери да се свету прикаже колико смо ми клавирска нација, на првој страни програма објављена је фотографија која приказује друга Тита како свира по белом клавиру украшеном златним орнаментима. Да би било упечатљивије, друг нам Тито свира напамет, без нота, јер тако се радило у браварским радионицама.

Присећам се да ме је, неколико година касније, градоначелник Светозарева (данас Јагодине), кога памтим са симпатијама јер је кришом често долазио у Београд да слуша оперу, позвао да оснујемо „Музичке јесени Светозарева“. У том граду, који је очигледно држао до себе, а и дан-данас то показује, мада са измењеном музичком матрицом, прилагођеном укусу председника државе, десила се једна другачија прича о српском клавиру. У намери да нађем адекватан простор за музику, одведен сам у салу, тада престижног, хотела „Ћуран“. Разгледајући салу у којој је дан пре, очигледно, била теревенка, у углу сале испод брда послужавника са отпацима хране и гомилом полуиспијених чаша и флаша, открио сам бели полуконцертни клавир марке „стенвеј“! Запањен, питао сам како је тако вредан клавир ту доспео!? Одговорили су ми да је купљен, ђутуре, са осталим инвентаром! Купцу се поклопац клавира чинио погодним и пространим за одлагање свадбених и других продуката.

Проналазак „стенвеја“ у земљи чуда објавила је „Политика“, а ја сам добио ласкаву титулу првог клавирског истраживача. Нешто као клавирскосрпски Кусто. Даља „истраживања“ довела су у везу шабачки клавир, наду цивилизацијског инструменталног напретка, са садашњим клавирским стањем. Пре кратког времена разговарам телефоном са професорком клавира музичке школе у срцу Шумадије. Пошто она за време разговора држи час, чујем како цела музичка школа јечи од најраштимованијег клавира, канте од клавира, који има сврху да буде средство за музичко образовање младих Српкиња и Срба. Та „канта“, од које се шабачки клавир стиди, разара и оно мало слуха које овај народ поседује. Небески посленици српског народа сматрају да смо ми препуни слуха, а не чују да нисмо у стању да отпевамо химну пре важних утакмица и да нам је то „певање“ у складу са поменутом кантом од клавира.

Све што је испричано и доживљено, а односи се на клавире земље Србије, ипак неће завршити на клавирском ђубришту захваљујући разуму нишког градоначелника Смиљка Костића који је спречио да изузетно вредан клавир марке „стенвеј“, који је продат на лицитацији као део стечајне масе Дома културе, заврши у једном угоститељском објекту („Политика“, 21. јул 2008). Да додам. Спречен је још један српски клавирски „полигон“ за одлагање овала, флаша и чаша и зато предлажем да нишког градоначелника клавиристи Србије прогласе за чувара државног печата српских клавира.