Обамисти свих земаља

Ниједан кандидат за председника САД није до сада покупио толико симпатија у свету као тамнопути сенатор из Илиноиса Барак Обама. Да ли је у питању боја коже, робовско порекло, године живота, заговарање политичких промена, нешто од тога или све то заједно, тек Обамина популарност полагано преплављује свет. Уосталом, зар непрегледна колона људи која је, у Немачкој, дошла да га поздрави не говори довољно о новом глобалном феномену који су медији прозвали феноменом обамаманије. Када бисмо данас спровели глобално истраживање међу Обаминим симпатизерима (назовимо их обамистима), дошли бисмо до закључка да већина њих долази пре из редова просечног (пост)модерног плебса него из редова владајућих политичких елита. То је у извесном смислу разумљиво. Плебс се нада (можда и наивно) да ће се нешто истински променити у америчкој спољној политици постане ли Обама нови станар Беле куће. Елита, пак, испољава одређену количину подозривости према демократском кандидату за председника САД будући да га доживљавају као потенцијалног партнера/ривала у глобалној игри моћи.

Шта заправо чини суштину глобалне популарности Барака Обаме? Послужимо ли се терминологијом Макса Вебера, једног од чувених оснивача социологије као науке о друштву, доћи ћемо до једног од могућих одговора; Обамина глобална популарност последица је његове личне харизме. Изван САД она поприма космополитске конотације – на домаћем терену више је обојена локалним бојама. С једне стране, велики број обамиста широм света верује да ће човек који је успео да помири расне, верске и етничке супротности унутар властите личности (црнац – белац, муслиман – протестант, Африканац – Американац), далеко мудрије водити политику доминирајуће суперсиле. Речју, Обама изван САД у првом реду симболизује космополитски приступ решавању нагомиланих проблема који озбиљно прете човечанству. С друге стране, на домаћем терену, Обама најпре симболизује остварење америчког сна о узлазној друштвеној покретљивости, затим реализацију историјске синтезе националистичких и интеграцијских стратегија унутар црне популације и, напослетку, превазилажење Бушове политике страха (од тероризма). Амерички обамисти чврсто верују у то да њихов љубимац сигурно корача стазама Мартина Лутера Кинга који је у своје време успео да помири национализам Малколма Икса (захтевао одвајање црнаца од белаца због тога што црнци никада неће бити прихваћени као Американци на тлу САД) са интеграционизмом Букера Т. Вашингтона (заговарао постепено поправљање материјалног положаја црнаца и њихово интегрисање у средњу класу). Гледано из те перспективе, Обама заиста оличава синтезу поменутих утицаја; као потомак црнца и белкиње, као човек средње класе који се уздигао до садашње позиције, као политичар који се не стиди боје коже и робовског порекла, а који данас (попут некада Кинга) позива на јединство црне и беле браће. Такође, део Американаца верује да ће Обама успети да превазиђе политику страха од исламског фундаментализма која је Бушу првенствено служила за легитимисање унилатералних акција на међународном плану. Карикатура „Њујоркера”, која приказује брачни пар Обама као исламске терористе, управо артикулише наводно незадовољство последицама Бушовог застрашивања и истовремено подсећа (између редова) на заслугу Обаме што се Америка делимично ослободила притиска ретроградне политике, подсмевајући се њеним импликацијама.

Култ личности представља моћан наркотик у Америци, тврди Хауард Зин, историчар и велики критичар Ујка Сема. С друге стране, Макс Вебер напомиње да је харизматски ауторитет специфично лабилна категорија што значи да носилац лако може изгубити харизму. Уколико у догледној будућности дође до евентуалног приближавања Обаминог и Мекејновог програма (што не би представљало изузетак у америчкој политици), утолико би губитак харизме могао задесити и потенцијално првог црног председника САД. Уколико се Обама временом, као потенцијално први човек Америке, не буде превише разликовао од својих претходника, утолико ће болније бити буђење садашњих обамиста из наркотичке опијености обамаманијом. Ипак, док се то не буде догодило треба веровати да ће тамнопути сенатор из Илиноиса оправдати бар нека очекивања: збрињавање гладне деце широм неразвијеног света, демилитаризација спољне политике, парафирање Кјото (или неког другог) еколошког протокола, испијање кафе са Угом Чавесом – довољно за почетак или политичку фантастику? Време ће показати!

Социолог