Obamisti svih zemalja

Nijedan kandidat za predsednika SAD nije do sada pokupio toliko simpatija u svetu kao tamnoputi senator iz Ilinoisa Barak Obama. Da li je u pitanju boja kože, robovsko poreklo, godine života, zagovaranje političkih promena, nešto od toga ili sve to zajedno, tek Obamina popularnost polagano preplavljuje svet. Uostalom, zar nepregledna kolona ljudi koja je, u Nemačkoj, došla da ga pozdravi ne govori dovoljno o novom globalnom fenomenu koji su mediji prozvali fenomenom obamamanije. Kada bismo danas sproveli globalno istraživanje među Obaminim simpatizerima (nazovimo ih obamistima), došli bismo do zaključka da većina njih dolazi pre iz redova prosečnog (post)modernog plebsa nego iz redova vladajućih političkih elita. To je u izvesnom smislu razumljivo. Plebs se nada (možda i naivno) da će se nešto istinski promeniti u američkoj spoljnoj politici postane li Obama novi stanar Bele kuće. Elita, pak, ispoljava određenu količinu podozrivosti prema demokratskom kandidatu za predsednika SAD budući da ga doživljavaju kao potencijalnog partnera/rivala u globalnoj igri moći.

Šta zapravo čini suštinu globalne popularnosti Baraka Obame? Poslužimo li se terminologijom Maksa Vebera, jednog od čuvenih osnivača sociologije kao nauke o društvu, doći ćemo do jednog od mogućih odgovora; Obamina globalna popularnost posledica je njegove lične harizme. Izvan SAD ona poprima kosmopolitske konotacije – na domaćem terenu više je obojena lokalnim bojama. S jedne strane, veliki broj obamista širom sveta veruje da će čovek koji je uspeo da pomiri rasne, verske i etničke suprotnosti unutar vlastite ličnosti (crnac – belac, musliman – protestant, Afrikanac – Amerikanac), daleko mudrije voditi politiku dominirajuće supersile. Rečju, Obama izvan SAD u prvom redu simbolizuje kosmopolitski pristup rešavanju nagomilanih problema koji ozbiljno prete čovečanstvu. S druge strane, na domaćem terenu, Obama najpre simbolizuje ostvarenje američkog sna o uzlaznoj društvenoj pokretljivosti, zatim realizaciju istorijske sinteze nacionalističkih i integracijskih strategija unutar crne populacije i, naposletku, prevazilaženje Bušove politike straha (od terorizma). Američki obamisti čvrsto veruju u to da njihov ljubimac sigurno korača stazama Martina Lutera Kinga koji je u svoje vreme uspeo da pomiri nacionalizam Malkolma Iksa (zahtevao odvajanje crnaca od belaca zbog toga što crnci nikada neće biti prihvaćeni kao Amerikanci na tlu SAD) sa integracionizmom Bukera T. Vašingtona (zagovarao postepeno popravljanje materijalnog položaja crnaca i njihovo integrisanje u srednju klasu). Gledano iz te perspektive, Obama zaista oličava sintezu pomenutih uticaja; kao potomak crnca i belkinje, kao čovek srednje klase koji se uzdigao do sadašnje pozicije, kao političar koji se ne stidi boje kože i robovskog porekla, a koji danas (poput nekada Kinga) poziva na jedinstvo crne i bele braće. Takođe, deo Amerikanaca veruje da će Obama uspeti da prevaziđe politiku straha od islamskog fundamentalizma koja je Bušu prvenstveno služila za legitimisanje unilateralnih akcija na međunarodnom planu. Karikatura „Njujorkera”, koja prikazuje bračni par Obama kao islamske teroriste, upravo artikuliše navodno nezadovoljstvo posledicama Bušovog zastrašivanja i istovremeno podseća (između redova) na zaslugu Obame što se Amerika delimično oslobodila pritiska retrogradne politike, podsmevajući se njenim implikacijama.

Kult ličnosti predstavlja moćan narkotik u Americi, tvrdi Hauard Zin, istoričar i veliki kritičar Ujka Sema. S druge strane, Maks Veber napominje da je harizmatski autoritet specifično labilna kategorija što znači da nosilac lako može izgubiti harizmu. Ukoliko u doglednoj budućnosti dođe do eventualnog približavanja Obaminog i Mekejnovog programa (što ne bi predstavljalo izuzetak u američkoj politici), utoliko bi gubitak harizme mogao zadesiti i potencijalno prvog crnog predsednika SAD. Ukoliko se Obama vremenom, kao potencijalno prvi čovek Amerike, ne bude previše razlikovao od svojih prethodnika, utoliko će bolnije biti buđenje sadašnjih obamista iz narkotičke opijenosti obamamanijom. Ipak, dok se to ne bude dogodilo treba verovati da će tamnoputi senator iz Ilinoisa opravdati bar neka očekivanja: zbrinjavanje gladne dece širom nerazvijenog sveta, demilitarizacija spoljne politike, parafiranje Kjoto (ili nekog drugog) ekološkog protokola, ispijanje kafe sa Ugom Čavesom – dovoljno za početak ili političku fantastiku? Vreme će pokazati!

Sociolog