Американци и Руси у разореном Скопљу

Авион „конвер-340” био је препун Македонаца брижних због својих породица и домова. ЈАТ-ов пилот маневрисао је и спустио десни бок авиона, што ми је омогућило да из кокпита направим фотографије својим гломазним, али поузданим фотоапаратом „ролајфлекс”. Био је то први поглед на разорено Скопље после земљотреса који га је погодио 26. јула 1963.

Било је подне, неких седам сати након снажног потреса.

„Из ваздуха Скопље је изгледало као да је доживело тешко бомбардовање”, написао сам у свом првом извештају. „Рупе су зјапиле на местима где су некада били кровови. Измаглица од прашине настале од цигала и малтера надвијала се над градом.”

Пилот је био један од десетине Југословена који су ми тог дана и касније помогли да извештавам о ономе што се догодило – од ЈАТ-овог особља на Сурчину које ме укрцало на први цивилни лет за Скопље, па све до Боре Чаушева, македонског секретара за унутрашње послове, који је започео операције спасавања и евакуације двадесет минута после почетног удара. (Имао је искуство у ситуацијама ванредног стања после велике поплаве и изливања Вардара само осам месеци раније.)

Чаушев ми је рекао да сам први страни новинар који је стигао на место несреће. (Био сам тада жутокљунац који је на Балкану био тек два месеца и који је знао тек стотинак речи српскохрватског.)

Најупадљивије су били невероватна тишина и привидна одважност људи који су се кретали између срушених зграда и искривљених стубова уличних светиљки. Неки од њих гурали су дрвена колица натоварена постељином и другим кућним потрепштинама. Бора Чаушев причао је да је у првом моменту створена паника и да је маса света као без главе трчала по улицама, али и да је брзо завладао мир. Великим делом захваљујући његовим напорима, хиљаде припадника ЈНА, ватрогасаца, полицајаца и здравствених радника сјатиле су се у Скопље да би помогле.

По ведром дану температура је достизала 30 степени Целзијуса. У почетку се страховало да не дође до избијања тифуса. Олакшање су донели бројни камиони који су допремили воду. Опколили су их жедни грађани чим су се зауставили. Машине за ископавање и екипе људи са лопатама и пијуцима послати су до хотела „Македонија” и „Скопје”, где су бројни гости лежали заробљени испод рушевина, неки од њих живи, а други мртви.

Било је лако да се сакупи материјал за извештај о земљотресу. Тежи део био је налажење начина да се исти и пошаље. Телефонске и телеграфске линије биле су у прекиду, а скопска радио-станица била је срушена. Најближи телефон који је био у функцији налазио се у Куманову, удаљеном 42 километра према истоку. Превезао сам се до тамо и одшетао до поште, где сам на својој портабл писаћој машини „хермес” откуцао извештај и стао у ред за телефон. Тек касно увече успео сам да успоставим везу са Мирјаном Комарецки, мојом шефовицом, и издиктирам јој извештај, који је из Београда требало да проследи у Њујорк. Такође сам јој рекао да буде спремна и да чека ролну филма из „ролајфлекса” коју ће јој донети колега из Београда.

На моје запрепашћење, усред хаоса због земљотреса све је глатко функционисало и у „Њујорк тајмсу” од 29. јула појавило се пет фотографија са филма који сам снимио.

Постало ми је јасно да је земљотрес у Скопљу, мада релативно мали кад је реч о броју жртава (1.070), постао велики међународни догађај. Тог јутра, последњег дана на месту амбасадора у Југославији, Џорџ Ф. Кенан дао је безмало пола литре крви за помоћ пострадалима. Лоренс (Лери) Иглбергер, тада званичник нижег ранга, дежуран за време викенда у америчкој амбасади у Београду, вртео је телефоне да би обезбедио да Америчка армија своју Осму пољску болницу за евакуацију са 200 лекара и медицинских сестара из Рамштајна у Немачкој пошаље у близину Куманова. Само три дана после земљотреса они су почели да раде. (Иглбергера, који је касније био амбасадор у Југославији, колеге су прозвале Лоренс од Македоније, по надимку Томаса Едварда Лоренса – Лоренс од Арабије.) Велику међународну помоћ такође су послале Британија, Шведска, Француска, Совјетски Савез и многе друге земље.

Како објаснити овако снажан одјек? Без задирања у психологију, социологију, па чак и у историју, мислим да је један од разлога тај што земљотреси релативно ретко погађају центре градова – мада је Скопље тада имало скромних 170.000 становника. Постоји и одређена романтична представа у вези са „Македонијом”, било да се односи на рецепт за воћну салату или за револуционарни тероризам. Пре земљотреса, југословенско полагање права на Македонију снажно и бучно су оспоравале суседне Бугарска и Грчка. Касније су ти гласови постали пригушенији. У сваком случају, земљотрес је Македонију ставио на карту међународне свести на саосећајан начин који ниједан политички потез не би могао да оствари.

Сутрадан ујутро дошао је председник Тито с великом пратњом, у ствари већином чланова Централног комитета Комунистичке партије Југославије. У колима са Емилом (Гуиком) Гуиковатијем из Агенције Франс прес, који се довезао из Београда, пробили смо се у Титов конвој на аеродрому. Пратња на мотоциклима одмах нас је приморала да идући кроз град останемо међу аутомобилима званичника, при чему је конвој зауставио чак и спасилачка возила на више од сат времена, док је маса људи немо посматрала шта се дешава. Коначно, довезли смо се до брда на коме је тврђава Кале. На травнатом платоу подигнут је огроман шатор у коме су столови прекривени платненим столњацима били препуни хране и пића. Тито, у небескоплавој униформи, седео је на челу стола.

Када су сви сели, Гуико, лицем окренут Титу, на раздаљини од око 15 метара, проговорио је на енглеском. „Шта чините да бисте спасли моје сународнике у хотелу ’Македонија’?” „И шта је са онима у хотелу ’Скопје’?”, додао је.

Црвен у лицу, Тито се окренуо и загрмео. „Шта ови странци овде раде? Ово је састанак Централног комитета!” Пришао нам је официр у униформи и љубазно нас замолио да пођемо за њим, даље од великог шатора. Представио се на добром енглеском, рекавши да се зове Гојко Николиш, командант војне санитетске службе, и понудио да одговори на наша питања. Колико до сада има мртвих? „До сада, 500 тела”, рекао је. Колико би још могло да их буде? „Верује се да је у рушевинама још око 500.” (Николишеве процене биле су запањујуће близу коначног броја жртава земљотреса! Много касније сазнао сам да је Николиш, тада 52-годишњак, био не само истакнути писац, већ и партизански херој и ветеран Интернационалне бригаде из шпанског грађанског рата.)

Мање од месец дана касније, ја и многи други страни дописници вратили смо се у разорен град, пратећи чувену турнеју Никите Хрушчова по Југославији, од Македоније до Словеније. Он и његова жена Нина, у пратњи Тита и Јованке Броз, озбиљних лица прошетали су кроз неколико блокова срушених зграда. Идући испред њих, наишао сам на чланове инжењеријске бригаде совјетске армије како ленствују на својим возилима, пуше и пију из флаша. На знак, сви су зграбили лопате и почели да копају. Јованка Броз је пришла команданту и, док су зујале телевизијске камере, питала га да ли је посао тежак. „Напорно је”, рекао је пуковник. „Али је живот ових људи још тежи!”

Иако је изречен у Скопљу, не у Холивуду, овај дијалог не би могао да буде бољи.

Дејвид Бајндер

(Аутор је био дугогодишњи дописник „Њујорк тајмса” из Југославије)