Зашто људи неће да раде кад посла има

У рубрици Међу нама 31. децембра објављен је допис „Посао се нуди, а ко ће да ради”. Сигуран сам да аутор Света Јокић није једини ко се пита „ко ће да ради” кад посла има, наводећи огласе који се могу видети по Лединама у којима се посао нуди. Тачно је, не само на Лединама, него и у другим насељима, поготову приградским, могу се видети десетине сличних огласа. А није случајно ни што их је највише по приградским насељима. Одговор је једноставан: у приградским насељима живи највише оних који су социјално незбринути, запостављени, с нижом школском спремом, или необезбеђени на неки други начин. Аутор наводи и плате које се нуде за поједине послове.

Имам понекад утисак да није свима баш јасно колико вреди сто динара, хиљаду динара, или плата од 40.000. Чини ми се да неки размишљају овако: боље радити било шта и било где него седети код куће беспослен. Да ли је тако? Народ има изреку: боље паметно седети него лудо радити. Сада да видимо зашто људи (махом су то млади), неће да раде за 40.000 у трафици, маркету, дому за старе, на чишћењу зграда, као кафе-куварице, трговци и касирке, као грађевински радници... Прво, и тих 40.000 је упитно: најчешће је то само минималац (сада око 35.000), а врло често ни толико, јер послодавац, знам такве примере, исплати раднику 35.000, али под условом да му он врати 10.000 или 15.000.

Радно време већине тих радника је шест дана у недељи (некада и седам), што је 48 сати недељно. Ако 40.000 динара поделимо тим бројем радних сати, сатница дође нешто више од 200 динара. Ко би прихватио да за 200 динара на сат (углавном „на ногама”) пере судове, чисти зграду, стоји поред касе, помаже старијим, често непокретним и болесним особама, товари и истовара камионе, меша малтер? Тешко... Треба ли рећи да ти, који су највише уцењени, немају годишњи одмор (или га имају с прекидима, скраћен...), немају слободне дане за празнике, топли оброк, превоз, да често нису ни пријављени, не раде у својој струци... А да не причам о томе да не смеју ни да помисле да оду на боловање или да им се дете разболи.

Ето, зато неће да се понижавају него седе код куће. Господин Јокић каже да се у огласу нуди плата од 60.000 динара возачу Це категорије. Ако још има тих с Це категоријом, они ће радије отићи у Немачку, где ће зарађивати бар 2.500–3.000 евра. А и остали, којима се овде нуди 40.000 динара, те послове ће тамо радити исто за 2.000–2.500 евра. Ко би за 50.000–60.000 динара радио у пекари, где се ради махом ноћу?

Опет ће неко рећи: Е, а колико се и како тамо ради, тамо нема... ово и оно. Па нека се ради, али се бар добро заради, а онда ништа није тешко, знаш за шта се мучиш. Поготово ако оде цела породица, па имају две плате. Сад је ваљда јасно зашто нам сваке године 50.000 радно способних људи оде у иностранство. Јесте да долазе страни радници код нас. И ту постоје две категорије: стручњаци којих немамо и који добро зарађују и они који су у већој беди него ови наши, па пристају да раде за било коју плату, јер је и то боље него код њих.

Неки кажу: кад би наши радили овде колико раде у Немачкој, и овде би имали велике плате. То је чиста демагогија, јер се овде прави рад не вреднује, радничка права су врло ограничена, синдикати скоро и не постоје, однос према радницима често је као према најамницима, махом се примају на одређено време, прети им се, уцењују се... Докле год буде тако, неће се нико лако одлучити да ради послове које смо навели. Или ће првом приликом – преко „гране”.

Љубомир Шуљагић,
професор у пензији и књижевник, Пријепоље