Кога брине мир у Европи

Русија неће повући ракетно наоружање из Калињинграда, своје западне енклаве на граници с Пољском, саопштено је ових дана у Москви, уз објашњење: „У сличним околностима, ни Американци не би повукли ракете ни са једног безбедносно важног дела сопствене територије.”

Стратезима у Кремљу није спорно америчко наоружање, па ни чињеница да је војни буџет западне силе барем 15 пута већи од њиховог. Спорно је то што се сав поменути убиствени комплекс супарника, кроз којекакве војне споразуме и савезе, сада већ опасно приближио руским границама. И то на европском тлу, хиљадама километара далеко од америчког континента, и само чека наредбу за дејство.

Али где је ту Европа, претрпана уништавајућим наоружањем, укључујући и нуклеарно, на чије деловање нема баш никаквог утицаја? А шта год да се деси на релацији Вашингтон–Москва, обиће се о главе управо житељима Старог континента.

„Безбедност Европе је наша безбедност”, енергично говори ових дана Ђузеп Борељ, први дипломата ЕУ. „Уколико Москва, као што је најавила, жели да разговара о смањењу напетости на европском простору, као и о будућим гаранцијама за очување овдашњег мира, то никако није питање које се тиче само САД и Русије. Ми дефинитивно морамо бити укључени у преговоре.”

Америчка стратегија ратовања што даље од сопствене територије могла би управо по Европљане да покаже сву своју погубност. А имајући у виду тренутну украјинску кризу, као и могућност сличних дешавања у Грузији, Молдавији... претварање континента у ново велико бојиште претња је коју данас нико не сме да занемари. А сви покушаји да се нађе ваљани излаз из настале ситуације као да свесно заобилазе надлежне у Бриселу.

Борељ се у свом апелу, између осталог, позива на закључке тзв. Хелсиншког акта, којим је током Конференције о безбедности и сарадњи у Европи (1975) покушано да се изађе из тадашње кризе и обезбеди мирна европска будућност. Поменути акт, међутим, није предвиђао и његово званично прихватање, с потписима заступника држава учесница, и као такав никада није имао обавезујућу снагу.

Данас, међутим, и Европа и свет су деценијама далеко од поменуте 1975. Источни блок се распао, као и Варшавски пакт, па и сам Совјетски Савез. Многе међудржавне границе су срушене, да би неке друге биле додатно зацементиране, посебно оне ка Русији. Истина, Запад се окренуо ка истоку Старог континента, али не ради јачања сарадње, која, узгред, није озбиљно постојала ни у вековима пре двадесетог, већ зарад коначног присвајања територија које су 1991. од стране Европљана, практично, препуштене Американцима.

У таквим околностима права адреса за повраћај одређених прерогатива, посебно оних везаних за општу безбедност, одавно није Москва већ – Вашингтон. А за извлачења било чега сувислог са друге стране Атлантика требаће много више од пуког ламентирања Бореља и бриселске администрације. Американци се простора на које су чврсто ступили пре тридесетак година сигурно неће тек тако одрећи.

Као да смо се, на неки начин, вратили у доба „кубанске кризе” од пре пола века, када је свет такође био на самој ивици рата. Подсетимо, тада су руске ракете, смештене у земљи Фидела Кастра, биле усмерене директно на САД, док су америчке, лоциране у Турској, циљале на СССР. Стрепња је минула тек када су у Вашингтону одлучили да погну главу и без много буке повуку своје наоружање са турске територије. Сагласно, уследило је и повлачење руског потенцијала са Кубе.

Американци су и тада јасно показали да борбена дејства на домаћем тлу за њих дефинитивно нису опција. За ратовање су предвидели друге делове света, па, како видимо, и Европу. У то име „угурали” су у НАТО сваку државу која се деведесетих година прошлог века извукла испод доминације СССР-а и Русије и опскрбили је својим наоружањем.

И тако, дошло се до неке врсте пат-позиције у којој се чека први погрешан потез било које стране. Не да би се безглаво грунуло у општи рат, већ да би се, за почетак, процениле снаге и одлучност зараћених. Један од таквих тестова десио се недавно у Казахстану, где се народ узбунио због драстичног поскупљења горива. Реакција снага Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), чији је Казахстан члан, за циљ је једнако имала да покаже спремност и одлучност источног војног савеза да на адекватан начин одговори на евентуално америчко уплитање у дешавања на централноазијском тлу, као и јасну опомену онима који маштају о евентуалном запоседању украјинско-руске границе од стране НАТО-а.

Не треба ни сумњати да је све наведено у виду имао и Ђузеп Борељ када се огласио поводом могућег увлачења ЕУ неевропски сукоб.