Последњи овчар на Вртибогу

Пирот – Бранко Јовановић (76) последњи је чобанин на великом Гостушком савату на старопланинској висоравни Вртибог. А некада се на непрегледним пашњацима ове планине белело на хиљаде оваца.

Чика Бранко скоро педесет година свако лето проводи на Старој планини. Осим осамдесетак оваца, гаји и кокошке, а има и пса. Сам је у дашчари са импровизованим кровом од папрати и сувог буковог лишћа. Једина одбрана од кише је повећи најлон, пребачен преко те грађевине. Поред је омања просторија у коју улази скоро пузећи, и у којој се у кацама чува најквалитетнији старопланински сир. Ту је и кокошарник и неколико жица на којима се суши веш и цедила за млеко и сир. Озидао је и фуруну, у којој пече хлеб.

–Деца су отишла у град тражећи бољи живот. Дођу понекад, али жалосно је што ово богатство нико не користи – говори нам Бранко, показујући травом богате, благо заталасане падине Вртибога. Не плаши се, каже, ни магле ни невремена, које овде за тили час уме да се створи. Ни од вукова, којих има доста у овом делу планине, не стрепи: баш пре две недеље, прича нам, пуцао је на једног који је дошао скоро до врата његовог дома.

– Само што сам легао, пас је почео узнемирено да лаје. Истрчао сам и опалио из пушке. Не знам да ли сам га ранио, јер и мене вид издаје – препричава нам тај догађај.

Суров је живот чобана на месту где ретко када неко наврати. Јовановић каже да никада не би могао да живи само у Гостуши, његовом родном селу. Лети оде, понекад, да обиђе малобројне пријатеље, али се не задржава дуго јер, каже да доле „не може да дише”. Зиме, због веома високог снега и ниских температура на планини, ипак проводи у селу. Сада дани на Вртибогу „личе” један на други. А некада му је, присећа се, супруга Дана песмом улепшавала дане.

– Нема је већ седам година. Сада све радим сам. Музем овце сваког јутра, а да нема овог паметног пса не би имао ко да стадо потера ка мени. Правим сир и кувам. Када останем без хлеба знам и да умесим... и тако из дана у дан – говори Бранко и додаје да не би знао другачије да живи. Са поносом показује и неколико јагањаца.

Последњи овчар на скоро 2.000 метара надморске висине проводи тако лета производећи најквалитетнији старопланински сир. Око 600 килограма заврши на трпезама Пироћанаца, док је у време када је супруга била жива производња била петоструко већа.