Игра почиње: кандидати, кандидати...

Александар Вучић се формално још нећка, али ко верује да се неће кандидовати за још један мандат шефа државе, тај верује и да ће Душан Влаховић, уместо у Јувентус, изненада отићи у Радник уз Сурдулице. Председник Србије има јасну рачуницу да ће победити у првом кругу. Други круг се у Срба сматра путем ка деветом. То не значи да су сви Срби читали Дантеа, већ су изучавали биографије Слободана Милошевића и Бориса Тадића.

Ивица Дачић се ни тренутка није нећкао када је постојано, кано клисурина, одустао од кандидатуре. Ако неко зна поменуту изборну једначину, зна је он. И сам је то рекао, поручујући да црвени неће имати кандидата, дакле њега, како не би ни случајно ометао победу Вучића у првом кругу. На изборима за парламент напредњаци и социјалисти ићи ће раздвојено, како би синергија била већа.

Дакле, Вучић и Дачић завршавају посао, можда не из љубави, већ због прагматизма. Ивица је био свега три године у опозицији, више од 27 година у власти и зна да живот у опозицији није његово природно станиште. После 10 година данас то још и више зна Вучић.

Идеолошки хетерогена опозиција понаша се као да још дуго жели да тамо остане. Уместо да се уједињује, она се страсно дели, свега два месеца пред изборе. Неколико логичних разлога могу бити повод због ког су изабрали да постану Топаловићи.

Први је тај да истраживања показују да на овим изборима немају шанси, па учествују у изборима између себе. Односно, против себе. Други је тек нешто мање вероватан, али след ствари логички показује да им се лидер из сенке зове Вучић и да му далеко боље иде чишћење терена у опозицији него у сопственој странци.

Ако је Драган Ђилас, лидер Странке слободе и правде, предложио за председничког кандидата Здравка Поноша, потпредседника Народне странке, а да је за то Вук Јеремић сазнао из медија, а не од Ђиласа и Поноша, не треба стављати прст на чело како би се схватило да Ђилас жели да јавно демонстрира Вуку и осталима како је он тај који доноси последњу реч. Јеремићу је, опет, фаворит био Мирослав Алексић, за сада још његов. Ако га и он напусти, Јеремић вероватно то неће сазнати од њега, већ од Ђиласа.

Понош би кандидатуру потенцијално прихватио, али још се нећка јер га се одриче сопствена странка, а прихвата Ђиласова, која је у коалицији с Јеремићевом.

Бивши председник Србије Борис Тадић, некадашњи шеф обојици, такође се још двоуми, али је одмах упутио баражну ватру на генерала Поноша, као да је Борис на „Пасуљанским ливадама”, мада му је главна мета Ђилас, што ће рећи да гађа расутом паљбом. Тадић је сада борбенији него када је био шеф државе, што је доказ како боравак у опозицији може на различите начине да утиче на човека.

Лидер Двери Бошко Обрадовић никада није био на власти. После отцепљења од Ђиласа, кренуо је у председничку трку, позиционирајући се као лидер патриотског блока. Војислав Шешељ још чека, забављајући се у јутарњим програмима. Чачанин је стартовао жестоко, као Веља Илић из младости, који је ангажовао стилисту, покушавајући да одмах изведе на чистац Радомира Лазовића из „Не давимо Београд”: да ли се у Сребреници догодио геноцид и да ли би грађанисти признали Косово. То код Срба увек пали и Бошко је добио шта је желео. Млади и перспективни Лазовић је код патриота отписан, а питање је да ли тај део грађанског блока, освежен екологистима, може успети да убеди већину Срба да се догодио геноцид у Сребреници и да је признање Косова реална опција.

Али ако је то код Срба минус, код Американаца и Европљана је плус. Шта је целисходније: имати симпатије народа или Запада? Тешко питање о којем се већа од памтивека. О томе ће морати да размишља и Милош Јовановић, који се такође не нећка. Као кандидат коалиције НАДА (ДСС и ПОКС), словио је као наследник Коштунице, али ми је нејасно зашто се упадљиво одрекао бренда ДСС-а и почео да се – нада. Као и момци и девојке из „Не давимо Београд”, који су се, поставши препознатљиви у Београду више него што се то Вучићу допада, изненада утопили у зелено-леву коалицију Морамо, заједно са екологистом Ћутом и Небојшом Зеленовићем. Маркетиншки крајње необично, са елементима политичког суицида. Како ће просечни бирач похватати ко је ко и ко је с ким, осим ако се не посвети озбиљном истраживању? Да ли ће нешто разумети? Тешко, утрнуће му руке од гуглања.

Ни новинар Срђан Шкоро нема дилему. Излази на црту Вучићу без подршке своје Скупштине слободне Србије, али с ветром у леђа новог покрета „Да се струка пита”. Лидер струковњака је Владимир Ковачевић, бизнисмен који је емигрирао од Јеремића.

Трка увелико почиње пре старта кампање, а хиперинфлација медијских, кулоарских и стварних председничких кандидата најављује могућност да њихов број премаши раније рекорде. И они стварни и они фикцијски су већ толико међусобно посвађани да је тешко очекивати да би испунили мисију и сви гласали за заједничког кандидата, ако евентуално и дође до другог круга.

Ако се на тркачкој стази појави и др Бранимир Несторовић, оснивач „Витезова реда змаја”, са својим псеудонаучним теоријама, стратешком партнерству белог лука и зеолита, на први поглед се може помислити да је то Вучићев нови Бели Прелетачевић. Ако се дубље зађе у анализу, он би заправо могао да откине и део бирачког тела председника Србије, што ће рећи да би лансирање Несторовића у српску орбиталну кампању била игра с ненавођеним пројектилом.

Уколико се сва игра концентрише око битке за Београд, где опозиција види шансу за начињање Вучића, активирање професора Владете Јанковића, дугогодишњег потпредседника ДСС-а као кандидата за градоначелника опозиције биће интересантно јер је он спреман да прихвати кандидатуру. Питање је који део опозиције ће га подржати. Ђилас баш хоће, Јеремић вероватно хоће, Тадић вероватно неће.

Никако га неће Радомир Лазовић. Назвао је Владету „једном старијом, конзервативном особом”, упоређујући га са својим колегом, младим Добрицом Веселиновићем.

Јанковић јесте две године старији од Џоа Бајдена, како и сам воли да се нашали, али сигурно није очекивао први велики напад од својих назовисавезника. Напредњаци могу да накриве капу или капицу за ватерполо, после изненадног поклона. Листу за Београд предводиће Александар Шапић. Светска ватерполо легенда свој СПАС утопио је у СНС-у. У мутној води српске политике Шапић је био помоћник градоначелника Драгана Ђиласа, сада је адут Александра Вучића, што показује да је играо не само у базену већ да се сналази и с политичким ајкулама на сувом. Једна од њих зове се искусни Горан Весић и право питање избора трећег априла јесте да ли ће се владајућа коалиција борити с неколико подврста опозиције или сама са собом!

Зато Вучић зна да све његове истакнуте ајкуле морају да буду нахрањене. Или да имају такву илузију!