Терор лепоте

Терор лепотe присутан је на сваком кораку. Од девојчица, васпитаваних од стране друштвених мрежа и телевизија, очекује се да изгледају старије него што јесу, а од средовечних као да су у цвету младости. А и како очекивати да их мајке васпитавају кад и оне желе да буду као лица са малих екрана. Заједно гледају садржаје који се никако не могу назвати „породичним”. Заправо, ти програми нису уопште за гледање, нити за узор било коме, а камоли најмлађима.

У таквом нашем новом врлом свету, вишак килограма је неприхватљив, боре, целулит, несавршен нос, мале груди, такође. Ниједан телесни недостатак се не прашта. Таквима је улаз на јавну сцену забрањен. „Витамини, протеини... Само да је... топ”, певају углас тинејџери чувени реперски хит. Као да га послушно, хипнотисано слушају сви... И то не само млади, којима се и да прогледати кроз прсте, већ ову мантру прате и ТВ лица, они који би требало да нам буду узор. И то у свим могућим програмима, не само више на естради.

У једној сиромашној земљи на Балкану сви термини у салонима за улепшавање су попуњени. Теретане су, и у доба пандемије, крцате. Сви би да буду савршених младалачких димензија, и у познијим годинама. Јер, то је данас императив. Ако није тако, ниси друштвено прихватљив.

Лепо је да смо лепи. То јесте наш бренд. Српска лепота. Лепо је да бринемо о себи. Али, подједнако је важна и ментална хигијена... Како то објаснити мамама, а онда и ћеркама? И где је граница?

А библиотеке никад празније... Галерије такође... Позоришта једва опстају... Учионице опустошене. Физичка лепота победила је ону духовну! Ко је крив? Да нису можда и медији?

Намећу ли нам моделе како треба да изгледамо? Гледајући све оне који доспевају испред камера... да ли се постидимо свог изгледа? Пожелимо ли и ми да одмах закажемо свој термин у салону? Видимо ли прави одраз себе у огледалу? Или нам се учини да нам је и нос превелик, зуби недовољно избељени, подбрадак превелик наспрам оних које гледамо са малих екрана? Очас посла заборављамо диплому и труд, учење, аутентичност, сопственост, јер ко хаје за то! Телевизија у нама изазива несигурност. Данас изгледа није важно шта причамо јавно и како мислимо... Важно је да смо топ! И има ли места за умереност, префињеност и меру на ТВ екрану и за оне којима је лепота речи важнија од филера?

Сваки дан гледамо утркивања – ко је више интервенција имао, ко је мршавији, ко има новије обрве и свеж ботокс... Препоручују нам улепшани живот, инвестиције у лепоту, а ретко ко прича како да се изборимо са траумама, дилемама, неприхватањем, старењем, средњим годинама које као да су „протеране” из медија. Данас је изгледа срамота бити стар, и старити...

Пласирају нам се креме за боре, ласери, пластична хирургија. Јер, ваљда, у ери пластике и ми треба да будемо пластични... Роботизовани, што мање природни, дехуманизовани. Кад ионако емпатије нема... Прича се све више о физичком насиљу над женама, а зар и ово није својеврсно насиље?

Да ли ће нам живот бити лепши ако уградимо који имплант? Можда је право време да неко почне да размишља о имплантима за мозак. Зар треба да смо срећни што је програм из културе нашао своје стално место у програмској шеми Другог канала РТС за који и не знамо на ком је броју. На броју два сигурно није... Ни на даљинском ни по приоритетима у нашим животима. Са којим осећањем се ујутро пробудити ако нам добро јутро желе утегнуте даме у зеленим комбинезонима?

О томе колико су сасвим једноставне, природне, паметне речите жене у средњим годинама скрајнуте, разговарала је на свом Инстаграм профилу, у „лајв” укључењу, искусна водитељка Милица Гацин са врсном колегиницом Иваном Зарић. На жалост, и овај разговор нисмо могли да чујемо на неком каналу са националном фреквенцијом. Чуло га је тек шездесетак људи који су имали среће да се у том тренутку нађу на Инстаграму.

Овакви разговори освешћених самосвесних дама, које поред физичке лепоте имају и шта да нам паметно кажу, треба да буду чешћа пракса, поготово телевизија које су доступне свима.