Слобода није кукавичје јаје

„Стојте чврсто у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте да се опет у јарам ропства ухватите, говорио је апостол Павле”, рекао је патријарх српски Порфирије у божићној посланици. Ко жели да схвати, схватиће. Ко не схвата патријархово продуховљено упозорење никада неће разумети суштину овоземаљске преваре којом нас безмало две године уназађују однарођене и обезбожене технобирократе. Речју, ко до сада није схватио да се пандемија претворила у златни грал репресије којом белосветски непријатељи слободе припремају људе за следећу фазу капитализма, тај ће заувек остати заточен на површини збивања. И никада неће схватити да се под изговором бриге за физичко здравље човека спроводи брутално поткопавање људског духа, да се под изговором бриге за економски раст друштва спроводи затварање људског рода у глобални концлогор надзорног капитализма, да се под изговором ослобађања човека спроводи његово поробљавање, да се иза наводног успостављања солидарности међу људима спроводи њихово брутално сукобљавање, да се људска слобода трансформише у механичко служење управљачима система и њиховим хировима...

Дотакавши се у божићној посланици питања актуелне пандемије, патријарх српски апострофирао је људску слободу као најузвишенији дар који је од Бога дат човеку: „Црква позива људе да се придржавају разумних мера и препорука влада, али такође подсећа све и свакога на избегавање искључивости и поштовање људске слободе.” Разумни људи широм света не траже ништа више од овога што тражи патријарх српски – поштовање слободе избора и заштиту од репресивне догматике која гуши поменуту цивилизацијску тековину. Управо због тога разумни људи који се противе једноумљу представљају опасност за технобирократе на власти који ударнички раде на стварању дискриминаторног поретка „нове нормалности”. У таквом систему, а заправо у наредној фази корпоративног надзорног капитализма, људске слободе се брутално сужавају под фирмом напретка, док се људска права претварају у обавезе или се волшебно жртвују, у складу с потребама система – право на здравствену заштиту у обавезну вакцинацију, право на физички и психички интегритет у колатералну штету пандемије. Људи се широм света управо против тога буне док их технобирократе с полугама моћи у рукама, у недостатку објективнијег погледа на ствари, проглашавају антиваксерима који негирају постојање вируса или лоптасти облик Земље, поливају их водом из ватрогасних топова, пујдају на њих полицијске псе, гађају сузавцима и гуменим мецима. На тај начин технобирократе показују колико су се удаљили од европских принципа и вредности, односно, колико су се приближили алгоритмима репресивне полицијске државе која спутава грађанске иницијативе. А управо су грађанске иницијативе и непослушности, протести и мукотрпне борбе за људску слободу стубови носачи европских вредности и принципа. Као што је један од стубова темељаца европских вредности политичка филозофија Џона Стјуарта Мила, посебно његово уверење да је једина слобода која заслужује то име слобода да тражимо сопствено добро на свој начин, али да при томе не покушавамо да такву могућност ускраћујемо другима. Ко ово правилно схвати разумеће и да је трагање за личном слободом једино могуће у друштву које слободу избора сматра неприкосновеном вредношћу. Тренутно се, међутим, појављују супротне тенденције, па се ускраћивање личне слободе избора, чак и у тзв. старим демократијама, спроводи активним насртањем на телесни интегритет појединца. Тако се борба против вируса нужно претвара у борбу против човека, а то је управо оно од чега зазире митрополит аустралијско-новозеландски Силуан, који за божићно издање „Политике” са огорчењем говори о аустралијским властима које спроводе кампању невиђеног уцењивања и присиљавања грађана на вакцинацију под геслом „без убода нема посла”.

Размислимо на тренутак о овој бруталној крилатици која у пренесеном значењу може гласити и „без убода нема слободе”. Неће нам пасти тешко да замислимо како ће се у надзорној фази корпоративног капитализма уместо „убода” користити неко друго средство принуде. Било како било, систем већ сада настоји да слободу поистовети с мизантропски одбаченим кукавичјим јајем. А то онда није слобода – пева Џони Штулић у познатој песми. Као што ни слобода Аустралијанаца није садржана у принудном задржавању најбољег тенисера света у тамошњем избегличком хотелу. Због тога је случај „Ђоковић” битан с аспекта савремене борбе за личну слободу појединца. Јер бити најбољи у елитном спорту и истовремено властитом слободом мишљења и деловања пркосити елитама које руководе глобалним системом значи показати просечном човеку пут слободе који не води у амбис, али и разоткрити лицемерни анфас система, претходно му стргнувши с лица либералну образину тобожњег залагања за истинску слободу појединца.

Социолог