Науко, јао!

Србија је срећна земља. У њој има толико мислећих и забринутих људи, који мисле и брину о свему и свачему. Животна средина и њена заштита јесу омиљене и у новије време најчешће теме за размишљање и за посебну бригу. Све те проблеме решиће мислећи и забринути људи на улици. Не верујем да ико у Србији зна колико има (невладиних) организација и „покрета” који су у своје име уградили понешто о заштити животне средине. Многи су у томе видели шансу да дођу до неких пара. „Не дамо ово или оно”, „Нећемо ово или оно”, „Не може ово или оно”. А шта хоће, ни сами не знају.

Тако имамо протесте због загађеног ваздуха у Београду (и у Србији), а ти исти „протестанти” долазе на протесте аутомобилима. Зато што све те тзв. еколошке организације (и њима придружени страначки лидери) поуздано знају да аутомобили (посебно они половни), којима су се довезли до протестне групе, уопште не загађују ваздух.

На тим протестима може да каже шта ко хоће, да држи говоре о ономе о чему појма нема, да износи произвољне и потпуно погрешне податке, те да из тога извлачи закључке који му одговарају. А што то нема везе са истином и с чињеницама, уопште им није важно. Важно им је једино да одраде свој посао, не би ли оправдали паре које су добили. Чак је и Академија наука угостила неке еколошке организације и покрете, на „научном скупу”. Јао нама с таквом науком. Али, није реч једино о самопроглашеним еколозима. И много људи са академским титулама износе произвољне и нетачне податке.

Најновији пример таквог нетачног навођења података (иначе добро познатих у научној и у стручној литератури) јесте петиција названа „Нећемо рудник злата”, коју потписују три академика (два хемичара и један еколог), три доктора наука, један адвокат и девет којекаквих покрета („да би чорба била гушћа”). У тој петицији наводе се нетачни подаци о отровности цијанида.  Тако, у овој петицији, грађанима Србије саопштавају да су цијаниди толико отровни да „микрограми цијанида у литру воде (однос 1: 1.000.000.000) убијају рибе и друге житеље вода”.

А у литератури се наводи (WHO Guidelines for Drinking –water Quality) да је концентрација цијанида у површинским водама у САД дo 3,5 микрограма по литру, док је у Нигерији, на пример,  од 1,58 до 7,89 милиграма по литру. Код нас, у површинским водама прве и друге класе, максимално дозвољена концентрација (МДК) цијанида је 10 микрограма по литру, а у водама треће и четврте класе чак 100 микрограма по литру. То значи да су „петиционаши” навели од 10 до 100 пута мању концентрацију цијанида од МДК у површинским водама. На основу такве њихове тврдње можемо да закључимо да у површинским водама у САД, а и код нас, уопште нема живог света.

Аутору овог текста није познато да су Американци (њихова Агенција за заштиту животне средине – ЕРА) пријавили тако нешто. Где су били „петиционаши” кад се доносио наш Правилник о хигијенској исправности воде за пиће и зашто то своје знање нису ставили у службу народа? Нашим правилником прописано је 50 микрограма цијанида по литру (Светска здравствена организација препоручила је 70 микрограма по литру), а у САД је (National Primary Drinking Water Regulations_US EPA) дозвољено чак 200 микрограма/литру). То је 50, 70 односно 200 пута више од оног што наводе „петиционаши”. То су максимално дозвољене концентрације (МДК) које не изазивају никаква нежељена дејства (ни краткотрајна, ни дуготрајна).

Обично се као МДК узима она која је од 10 до 100 пута мања од концентрације за коју се из литературе зна да изазива било каква нежељена дејства. Иако су наши академици и професори знали колика је отровност цијанида, нису то саопштили властима и допустили су да се донесе поменути правилник којим је прописана 50 пута већа концентрација цијанида у води за пиће. Власт је ипак донела такав правилник, а колико видим, иако су пили такву воду, сви они су и даље живахни, чак пишу и петиције.

Да наведем и податке о смртоносним (леталним) дозама цијанида, које износе од 12,5 до 15 милиграма по килограму телесне масе човека (Toxicological Profile for Cyanide), односно 1.250-1.500 милиграма (за 100 кг телесне масе). То је 1,25 до 1,5 милиона пута већа концентрација од оне наведене у петицији. Још бољи показатељ јесте концентрација цијанида у комерцијалним воћним соковима (вишња – 4,6, кајсија – 2,2 и шљива – 1,9 све у милиграмима по литру), која је чак неколико хиљада пута већа од наведене у петицији. Шта ће тек да помисле љубитељи слаткиша, посебно с марципаном (у којем је по ЕУ прописима количина цијанида ограничена на 50 милиграма по килограму), што је педесет хиљада пута већа концентрација од наведене у петицији. Немачки институт за процену ризика (BfR) наводи да без икаквог ризика може да се узима 15 грама марципана по оброку, а да нису забележене никакве последице ни код особе која је узела 100 грама марципана. (Archives of Toxicology, 2015). Шта да радимо на славама и празницима на којима су слаткиши (па и с марципаном) неизоставни, а петиција нам казује да ћемо да умремо чак и ако само лизнемо такве колаче.

Зар и концентрације из литературе (микрограми или милиграми по литру/килограму) нису довољно застрашујуће, па су „петиционаши” (и „петиционашице”) морали да их значајно умање (на микрограм по литру)? Онима који се нису сретали с хемијом остаје да верују звањима и титулама потписника ове петиције, те да протестују, да наводе погрешне податке које су прочитали у некој петицији.

Наравоученије: вода кључа на 100 степени, а прави угао има 90 степени.

Научни саветник