Хиперкапиталисти – стоп!

Некада давно, слободарски народи, међу којима је и српски, дизали су буне и устанке против разних завојевача, борећи се „за крст часни и слободу златну”. Данас, код нас буне и устанке дижу најамници најбогатијих на планети Земљи због еколошке и климатске угрожености, коју су управо баш ти богаташи изазвали у помами за профитом.

Пре само 666 година највећи владар средњовековне Србије, Стефан Урош Четврти Душан Силни Немањић, оставио је српском роду најмоћнију и најпоштованију царевину у Старој Европи, развијајући рударење као главну грану привређивања, за разлику од већине ондашњих држава, где је главну привредну грану представљала пљачка слабијих. Друга грана привредних активности у Душановом царству била је пољопривреда, односно земљорадња и сточарство, што сликовито приказује народна песма са подручја Метохије и Косова из тога доба: „Шар-планина, пуна брава, међу њима чобан спава. Он не спава него др'јема, он тврдога сана нема.  И када га сан превари, на ум су му бјели брави”.
Бујни пашњаци са непрегледним стадима оваца и крдима говеда, зелене ливаде и зесејане њиве, густе шуме пуне чопора дивљих звери, бистри потоци, реке, језера и мора, одавно су ретка слика заједничке планете. Из историје њеног настанка, пре више од 4,5 милијарди година, познато је да се први живот зачео у води, те да сав биљни и животињски свет, заједно са хомо сапиенсом – човеком обдареним разумом и осећајем, дели планету Земљу као заједничко место настанка.
Такође је познато, да једино хомо сапиенс делује на заједничку планету, прилагођавајући је личним потребама а најчешће свом егоизму и похлепи, за разлику од биљног и животињског света, који се задовољава даровима које им Земља пружа. И поврх тога, све три врсте живих бића, Земља храни и изнова рађа. Човек је увек осетљива а само понекад разумна животиња (В. Дурант). Као разумно и осећајно биће, човек често нема границу у тој пошасти, свом егоизму и похлепи. Само захваљујући обдареним појединцима, који су се издвојили из гомиле, та његова карактеристика је сузбијана захваљујући религијама – веровање човека у недокучиве силе (Бог, Алах, Буда) а које у основи проповедају љубав, једнакост и правду међу људима.
Међутим, сви досадашњи покушаји  човечанства да се оствари колика-толика једнакост, правда и љубав на Земљи, нису дали задовољавајући резултат. Очигледно да је проблем  у томе што се већ пар хиљада година човек бави последицама уместо узроцима.
Наиме, основни узрок сиромаштва и неједнакости, па и еколошких и климатских промена, јесте власништво над средствима за производњу, а самим тим и на профит – богатство, које човека доводи у највеће искушење, његове урођене карактеристике – похлепа и егоизам.

Кроз све облике привредног и друштвеног уређења, почев од првобитне заједнице, преко раног капитализма, па све до садашњег хиперкапитализма, човечанство је покушавало, на разне начине, да обузда похлепу и егоизам као личне особине човека. Још су стари Грци настојали да увођењем демократије (владавина народа) смање неједнакости међу људима. Сва досадашња искуства, а нарочито западног развијеног света, говоре да је „демократија у суштини такмичење организованих мањина, а бирачи ту само стоје да пљескају победницима и да вичу уа побеђенима, али другачије не учествују у стварању резултата” (Жан Жак Русо).
Демократија је лакрдија – организовани неред. Будале су ускочиле у седло и јашу човечанство. Може бити да постоје и гори облици владавине него што је демократија.  Последњи ступањ демократије је владавина разбојника, речи су америчког мислиоца – филозофа, историчара и књижевника В. Дуранта.
Милан Вујаклија у „Лексикону страних речи и израза” каже: „Социјалистичка демократија заснована на друштвеној својини и на учешћу произвођача и грађана у управљању привредним и друштвеним пословима је квалитативно нов облик демократије, која подруштвљава и саме политичке облике”. Како рече један француски економиста „садашњи капиталистички систем нема будућност јер продубљује неједнакости и исцрпљује планету Земљу”. Најбољи пример колико је капитализам као доминантан облик привредног и друштвеног уређења апсолутно превазиђен, говоре све учесталије кризе, као што су: економске, финансијске, мигрантске, еколошке, моралне, ковид криза, криза фертилитета, сиромаштво и све веће неједнакости међу државама и међу људима на планети Земљи.
Пре само неколико година, Драгослав Словић, Дејан Жунић и ја, посетили смо Индију, другу државу по броју становника на Земљиној кугли. По приспећу на аеродром у Њу Делхију, преко Истанбула, упутили смо се ка железничкој станици, на воз који ће нас одвести у Хошијарпур, град у подножју Хималаја. Ступајући на перон дочекала нас је малтене армија полуголих и босих, видљиво неухрањених људи, који су нас салетали тражећи милостињу. У једном тренутку академик Словић је извадио новчаницу са намером да је уручи једном од њих. У тај мах смо чули избезумљен повик нашег индијског пријатеља да одмах врати новчаницу у џеп, уз упозорење да смо могли да изгинемо. Сви ти људи јурнули би на нас да и они добију део. Објаснио нам је да се ови несрећници рађају, живе и умиру на улици. Скоро читава траса пруге кроз Њу Делхи указивала је на исти призор – беду и сиромаштво. Индија је више од два века била колонија Велике Британије. Привредни и друштвени поредак је капиталистички.
Док Кином, као првом државом по броју становника на планети, која се граничи са Индијом, већ један век влада комунистичка партија, која је увела социјалистички привредни и друштвени поредак са тржишним обележјима. За то време Кина је потпуно искоренила сиромаштво, Америка као хегемон, вековима баца прашину у очи читавом човечанству са својом квазидемократијом. Америком владају скоро два века само две политичке партије, које се идеолошки међусобно не разликују и сваке четврте или осме године, по устаљеном правилу, једна другу смењују на власти. Ускочиле су у седло и јашу човечанство. Очигледно да нам нема спаса све док је на власти шачица најбогатијих, који поседују преко 95 одсто укупног богатства заједничке нам планете.

Земља планета је испарцелисана на око двеста држава. Потребан је нови формат заједничког деловања суверених држава  – планетаризам, који би искоренио сиромаштво и смањио неједнакост, преусмеравајући огромна средства која човечанство улаже у наоружање. Верујмо у будуће генерације, уместо што им нешто забрањујемо. У првом дану и првом сату, после нове православне 2022. године, дошла је на овај свет, моја праунука, која је понела име старогрчке богиње победе – Нике. Коначна победа човечанства је неупитна.

Домаћину са почетка овога текста обраћа се унук, који се школовао у великом граду, са предлогом да прода два пара волова и да купи трактор. Након детаљног објашњења, шта је трактор и које све предности има, ђед пита унука: Јел' тај твој трактор балега? Чим је добио негативан одговор, домаћин одустаје од куповине.
 Време је за нову цивилизацију.

Генерални директор „Трепче”, током последње деценије 20. века