Егзодус Срба у дубичкој општини

Распадом друге Југославије (СФРЈ) појавило се на Балкану пет, а касније и шест нових држава чије су државне границе биле авнојевске административне границе. Новонастала хрватска држава имала је озбиљан проблем са Србима у српској Крајини (Славонија, Банија, Кордун, Лика, Книнска крајина, Далматинска Загора, Горски Котар), јер они нису прихватили сецесију Хрватске од СФРЈ, плашећи се ревитализације нацифашистичке Независне државе Хрватске (1941–1945. НДХ: Хрватска, БиХ, Срем до Земуна). Тада је на монструозан начин убијено око милион Срба.

Створена је Република Српска Крајина, с главним градом Книном. Заузимала је трећину површине авнојевске Хрватске. Покушај да се Република Српска Крајина преговорима припоји Хрватској био је безуспешан. Хрватска је одлучила да војном силом освоји простор у којем се налазила Република Српска Крајина. Припреме за војну интервенцију трајале су до августа 1995. године, уз свесрдну помоћ неких западних великих сила (уједињена Немачка, САД...). Месец дана пре војне агресије на РСК председник Хрватске Фрањо Туђман позвао је 30. јула 1995. на Брионе цивилне и војне доглавнике и, између осталог, саопштио им: „Треба да задамо такав ударац да Срби практично нестану.”

Ова изјава подсећа на речи Павелићевог доглавника Милета Будака из 1941. године, кад је изјавио да српско питање у Хрватској треба решити на следећи начин: „Трећина да се побије, трећина да се преведе у католичку веру и трећина да се протера из Хрватске.”

Очито је да су и једна и друга изјава имале циљ да српска нација у Хрватској нестане, што је геноцид sui generis.

Хрватска војска кренула је у напад на РСК под ратним кодом „Олуја”. Пошто је, уз подршку великих западних сила, била реч о далеко надмоћнијој војној сили у односу на војску РСК, која уза себе није имала никакву подршку, Срби из РСК одлучили су да напусте своја вековна огњишта и крену преко Републике Српске коридором у Србију.

У малој Банијској општини Дубица, која је смештена у „Банијском трокуту”, и у чијем саставу се налазе насеља Дубица, Церовљани, Живаја, Слабиња и Баћин, национална структура становника је била мешовита. Срби у овој општини такође су одлучили да напусте своја имања и преко Дубичког моста на реци Уни крену коридором у Србију. Попис становника дубичке општине из 1991. и 2001. године говори о промени њене националне структуре. У СФРЈ, 1991. године, ту су живели Срби – 2.120 (50 одсто), Хрвати – 1.732 (41 одсто), Југословени – 193 (четири одсто), остали – 232 (пет одсто), укупно 4.277 становника. А 2001, тада у Хрватској, било је 2.340 житеља: 140 Срба (шест одсто), 2.130 Хрвата (91 одсто), ниједан Југословен и 70 осталих (три одсто).

Рапидан пад броја Срба у дубичкој општини, док су остали они у трећој животној доби, искључује репродуктивну могућност српског народа. Интересантни су статистички подаци о кретању броја Срба у самој Дубици у 20. веку. На основу пописа становника, у Хрватској Дубици живело је Срба, како следи: 1914. у Аустроугарској монархији – 1.556, 1991. у СФРЈ – 794, затим 2001. у Туђмановој Хрватској, после „Олује” – 59 Срба у трећој животној доби.

За време Павелићеве монструм-државе (НДХ) у дубичкој општини убијено је 1.700 Срба свих узраста и оба пола. Ликвидирана је готово цела дечја популација.

Из свега наведеног може се закључити да је дубичка општина „очишћена” од Срба и да су идеје Милета Будака и Фрање Туђмана реализоване. Дакле, у Банијској општини Хрватска Дубица извршен је геноцид над српским народом.

Проф. др Слободан Чикарић,
универзитетски професор у пензији и аутор књиге „Преко трња до звезда”