Белешке једног нежење

Сваки нежења мора да има пасош. Он му није потребан за егзотична путовања или, не дај боже, потрагу за интернационалном невестом. Неопходан му је да би на време могао да утекне уколико га нека домаћа удавача притегне, односно „притера цара до олтара”.

Некако се поклопило да мој стари пасош истиче баш оног датума за који је најављен почетак пријема докумената за нову, биометријску путну исправу. Знао сам да ће радознали Срби одмах да похрле и створе велику гужву, али нисам смео себе да оставим без тако важног документа на дуже стазе. Зато сам наоружан свом потребном и непотребном документацијом, стрпљењем, сувим дневним оброком и боцом за кисеоник, кренуо у локални СУП.

Већ испред полицијске станице тискала се маса.

„Да ли је могуће да баш сви Београђани живе на мојој општини?!” – помислио сам.

На моју велику срећу, то је био ред за личне карте, па сам се некако провукао и коначно стао у ред изнад кога је писало „ПАСОШИ”, решен да се не враћам кући необављеног посла.

У наредних један сат ред се није померио ни за милиметар. Једна службеница нам је коначно саопштила страшну вест:

– Извините, али пао нам је систем. Чинимо све да га оспособимо.

У жамору који је настао разумео сам једног чичу који је добацио:

– Госпођице, зашто не позовете два јака полицајца да подигну систем и још двојицу да га придржавају.

Само се осмехнула и затворила шалтер. Ускоро је ред почео да се помера. Неколико сати касније стигао сам на ред и предао документа. „Није било тако страшно” – помислио сам.

– Нови или стари пасош? – упитала ме службеница на шалтеру.

– Нови, наравно!

Погледала је документацију и рекла ми:

– Господине, ово је сјајно! Коначно да неко донесе све што је потребно. Ех, да су ми сви као ви! Изволите ваша документа и молим вас да станете у ред за узимање биометријских података. То вам је тамо где пише „ЛИЧНЕ КАРТЕ”.

– Зар ви нећете ни да убележите да сам предао документа? – зблануто сам упитао.

– Наравно да не, ја само контролишем, а документа се предају приликом узимања података. Да сте хтели стари пасош, можда бих могла да вам помогнем, овако...

Сазнање да у претходном реду нисам уопште морао да чекам није ме обесхрабрило. Мојој срећи није било краја када сам схватио да ипак не морам да станем у ред за личне карте, већ у један мањи који се налазио поред и за који су знали само они који су већ прошли моју „школу”. На наше питање због чега једноставно не поставе обавештење, шефица одељења нам је рекла:

– Извините, али не ради нам штампач, а и систем стално пада?!

Жена је потпуно у праву. Биометријски Божа се навадио да издаје најмодерније пасоше у Европи, уз помоћ најпримитивније опреме. Сваки министар у влади добио је озбиљан рачунар који не уме да укључи без даљинског управљача, док су они којима је та справа заиста потребна остављени да раде на абакусима. У то сам се уверио када сам коначно, после шест сати дошао на ред.

Љубазна оператерка узела је моја документа и почела да убацује податке у рачунар. Лично сам као клинац управљао ручним млином за кафу који је имао више меморије од тог рачунара. Сваки деда с Алцхајмером могао би да му буде сервер.

Оставио сам моје електронске отиске кажипрстију, електронски потпис, а затим ме је убацила у фото-студио где ме је снимала апаратом, нешто бољим од оног којим је Гуливер фотографисао становнике Градине у серији „Више од игре”.

Чуо сам једну госпођу која је чекала у реду:

– Не знам због чега нас сада фотографишу?! Док дођемо на ред бићемо потпуно изобличени!

Поновили смо ове радње неколико пута јер је падао систем. Коначно је рекла:

– Успело је!

Отишао сам право у кафану и напио се од среће што ћу за месец дана да добијем најмодернији документ за бежанију од потенцијалних удавача.

Осим ако не падне влада, или још горе, систем.