Beleške jednog neženje

Svaki neženja mora da ima pasoš. On mu nije potreban za egzotična putovanja ili, ne daj bože, potragu za internacionalnom nevestom. Neophodan mu je da bi na vreme mogao da utekne ukoliko ga neka domaća udavača pritegne, odnosno „pritera cara do oltara”.

Nekako se poklopilo da moj stari pasoš ističe baš onog datuma za koji je najavljen početak prijema dokumenata za novu, biometrijsku putnu ispravu. Znao sam da će radoznali Srbi odmah da pohrle i stvore veliku gužvu, ali nisam smeo sebe da ostavim bez tako važnog dokumenta na duže staze. Zato sam naoružan svom potrebnom i nepotrebnom dokumentacijom, strpljenjem, suvim dnevnim obrokom i bocom za kiseonik, krenuo u lokalni SUP.

Već ispred policijske stanice tiskala se masa.

„Da li je moguće da baš svi Beograđani žive na mojoj opštini?!” – pomislio sam.

Na moju veliku sreću, to je bio red za lične karte, pa sam se nekako provukao i konačno stao u red iznad koga je pisalo „PASOŠI”, rešen da se ne vraćam kući neobavljenog posla.

U narednih jedan sat red se nije pomerio ni za milimetar. Jedna službenica nam je konačno saopštila strašnu vest:

– Izvinite, ali pao nam je sistem. Činimo sve da ga osposobimo.

U žamoru koji je nastao razumeo sam jednog čiču koji je dobacio:

– Gospođice, zašto ne pozovete dva jaka policajca da podignu sistem i još dvojicu da ga pridržavaju.

Samo se osmehnula i zatvorila šalter. Uskoro je red počeo da se pomera. Nekoliko sati kasnije stigao sam na red i predao dokumenta. „Nije bilo tako strašno” – pomislio sam.

– Novi ili stari pasoš? – upitala me službenica na šalteru.

– Novi, naravno!

Pogledala je dokumentaciju i rekla mi:

– Gospodine, ovo je sjajno! Konačno da neko donese sve što je potrebno. Eh, da su mi svi kao vi! Izvolite vaša dokumenta i molim vas da stanete u red za uzimanje biometrijskih podataka. To vam je tamo gde piše „LIČNE KARTE”.

– Zar vi nećete ni da ubeležite da sam predao dokumenta? – zblanuto sam upitao.

– Naravno da ne, ja samo kontrolišem, a dokumenta se predaju prilikom uzimanja podataka. Da ste hteli stari pasoš, možda bih mogla da vam pomognem, ovako...

Saznanje da u prethodnom redu nisam uopšte morao da čekam nije me obeshrabrilo. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam shvatio da ipak ne moram da stanem u red za lične karte, već u jedan manji koji se nalazio pored i za koji su znali samo oni koji su već prošli moju „školu”. Na naše pitanje zbog čega jednostavno ne postave obaveštenje, šefica odeljenja nam je rekla:

– Izvinite, ali ne radi nam štampač, a i sistem stalno pada?!

Žena je potpuno u pravu. Biometrijski Boža se navadio da izdaje najmodernije pasoše u Evropi, uz pomoć najprimitivnije opreme. Svaki ministar u vladi dobio je ozbiljan računar koji ne ume da uključi bez daljinskog upravljača, dok su oni kojima je ta sprava zaista potrebna ostavljeni da rade na abakusima. U to sam se uverio kada sam konačno, posle šest sati došao na red.

Ljubazna operaterka uzela je moja dokumenta i počela da ubacuje podatke u računar. Lično sam kao klinac upravljao ručnim mlinom za kafu koji je imao više memorije od tog računara. Svaki deda s Alchajmerom mogao bi da mu bude server.

Ostavio sam moje elektronske otiske kažiprstiju, elektronski potpis, a zatim me je ubacila u foto-studio gde me je snimala aparatom, nešto boljim od onog kojim je Guliver fotografisao stanovnike Gradine u seriji „Više od igre”.

Čuo sam jednu gospođu koja je čekala u redu:

– Ne znam zbog čega nas sada fotografišu?! Dok dođemo na red bićemo potpuno izobličeni!

Ponovili smo ove radnje nekoliko puta jer je padao sistem. Konačno je rekla:

– Uspelo je!

Otišao sam pravo u kafanu i napio se od sreće što ću za mesec dana da dobijem najmoderniji dokument za bežaniju od potencijalnih udavača.

Osim ako ne padne vlada, ili još gore, sistem.