Вечни дух традиције

Има више београдских, али и страних адреса где је живела Јасмина Холбус. После дипломирања на Колеџу за уметност и дизајн у Лондону, сценограф и члан УЛУПУДС-а, неко време боравила је у Риму и Бриселу.

Холбусова, која је и талентована песникиња и члан Удружења књижевника Србије, сматра да сваки град има своја битна обележја. Када би се залазило у психолошку одређеност, неспорно је да се може доћи и до карактерних црта сваког града, а свакако и до одлика његових најзначајнијих улица.

Ако се рачуна њено породично стабло, Јасмина Холбус је четврта генерација Београђана чије је теритеријално упориште увек било на потесу Врачара и Старог града.

Међутим, за уметницу ту нема никакве дилеме. Врло јасно, она место за своју квалитативну тишину и прочишћену мисао првенствено везује за простор Старог града.

Јасмина Холбус, данас, станује у Хиландарској улици. Када се, како каже, после неколико година проведених у Јевремовој улици и на Врачару, поново вратила у овај крај.

Задужбина Евгеније Кики

Хиландарска улица највише је подсећа на 16. арондисман у Паризу. Још значајније је то што она уметници пружа осећај слободе и сигурности. Хиландарска нема конкуренцију у емотивној мапи Јасмине Холбус.

– С обзиром на богату породичну традицију, можда бих могла да говорим о многим београдским улицама, али најрадије бих се зауставила на Хиландарској улици, недалеко од зграде "Политике". Хиландарска ми је драга и због тога што има старих кућа, неких обновљених, неких помало заборављених и остављених. Једносмерна је, нема буке у саобраћају. Двориште моје куће се граничи са Атељеом 212. Наш пас некада зна да залута кроз заједничко двориште и нађе се у оближњем позоришту. Лепота те улице је у сачуваном дрвореду. За Београд кажу да је град који нема много паркова, али има доста улица са дрворедима – платана, дивљих кестенова, липа...  У позадини ове улице налази се Копитарева градина која је, захваљујући једној телевизијској екипи која је ту недавно снимала серију, поново обновљена. Копитарева градина, такође, спада у она малобројна, чудесна београдска места. Дању туда радосно трче деца, а на тим истим клупама и љуљашкама, ноћу се срећу старији љубавни парови који размењују нежности. На почетку Хиландарске улице је Трговачка школа која је, заправо, Задужбина Евгеније Кики, подигнута 1939. године. Преко пута је велелепна зграда Радио Београда. У продужетку су дечије одељење Библиотеке града Београда, Бициклистички савез Београда. Увек актуелна галерија "Нови момент", са низом занимљивих уметничких програма и садржаја. Ту је и амбасада Бразила, која чува тајни, скривени врт, који се може видети када се одшкрину врата амбасаде. У Хиландарској улици сам, најтачније речено, пронашла право место за живот. Често сам мењала локације по граду. Код платоа Храма Светог Саве се, што је занимљиво, нисам осећала најсигурније, било је такво време. Хиландарском и околним крајем, пак, никада ме није страх да шетам сама. Архитектонски, ова улица се везује за класичан 19. и почетак 20. века. Реч је о неокласицизму са колико-толико барокним фасадама. Очекујем да ће се Хиландарска изменити, онда када се појави нова зграда, односно стамбено-пословни објекат у изградњи. Та празнина, велика рупа у простору,  надоместиће се гаражама. Не мислим на јавне, него приватне. Пошто верујем да ће та нова зграда бити изузетно видљива, искрено се надам да неће нарушити изглед ове улице. Хиландарска је, пре свега, дух традиције, а не дух тренутка. Остало је склоно променама, а Хиландарска је нешто што постоји и постојаће – сматра Јасмина Холбус која је тренутно ангажована у представи "Мушке ствари" у "Атељеу 212" чија премијера је заказана за почетак новембра.

По њеном схватању, грађанска умереност је један од појмова који оцртава живот у метрополи.

Заједно и одвојено – у приватности

– Постојање мере у свему. Јер, управо култура је та која другом човеку омогућава слободан простор. Када сам се после једанаест година проведених у иностранству вратила у Београд, било ми је неразумљиво претерано уплитање у туђу приватност. Познато је да су комшијски односи проблематични у овом граду. У Хиландарској улици не постоји тај проблем. Сви смо заједно када треба и одвојени у својој приватности – наводи наша саговорница. Достојанствени амбијент сале Студентског културног центра који одаје и тражи отменост задовољава естетске критеријуме Јасмине Холбус.

– Иако не желим да умањим уметничке садржаје СКЦ-а, жао ми је што та прелепа зграда у којој је раније био Официрски дом не негује своју традицију. Зашто у том простору не бисмо имали студентске балове? Зашто не обнављати ритуале? У 21. веку бал не треба да буде схваћен само као привилегија елите. Зашто овај град, поред бројних фестивала, нема студентски валцер фестивал – предлаже познати сценограф. Холбусова сматра да Београд нема права да се бави селекцијом порекла својих грађана.