Ако перо зашкрипи и засече дубље...

„За оно време и ондашње прилике појава ’Санџака’ у Пријепољу 1. фебруара 1932. године била је смео подухват. Основна интенција листа била је развијање и јачање демократског духа и напреднијих схватања. Лист је био постављен на широку платформу и од првог броја могао се видети његов опозициони карактер. На његовим страницама износили су мишљења људи различитих политичких схватања, али је већину спајала иста тежња и заједнички напор да се разбије Шестојануарска диктатура и створе повољнији услови за напредак земље, па и нашег краја...”

Тако се 1967. године у пријепољском листу „Полимље” сећао Миливоје Жугић, оснивач, власник и уредник првих новина у Пријепољу. У ауторском тексту „Појава штампе у нашем крају” посведочио је да се „Санџак” борио с разним тешкоћама, „али је најтежа била борба са цензуром”. Цитат је издвојио искусни пријепољски новинар Милан Цмиљановић у свом тексту о 90 година новинарства у Пријепољу, које је започело тако што је Жугић продао очеву ливаду у Црној Гори да би у овом градићу на обалама Лима покренуо новине. Било је то двадесет година после ослобођења ове области у балканским ратовима, када је у Пријепољу било само 17 одсто писменог становништва.

Из Пријепоља је Данило Пурић (1923–2005), новинар, уредник и директор „Политике”, потоњи дипломата, за чијег је директорског мандата изграђена палата „Политика” у Македонској улици

Цмиљановић сада ради у пријепољском музеју, који је 2012. проглашен једним од најбољих малих музеја у Европи, а 1. фебруара је ту отворена мултимедијална изложба „90 година новинарства у Пријепољу” и одржана промоција књиге одабраних интервјуа „Штампу без зуба сви уједају”. Он је аутор и изложбе, и књиге у којој је скупио интервјуе с познатим личностима које је радио за „Полимље”. Истог дана је у Библиотеци „Вук Караџић” представљен алманах Информативног предузећа „Полимље”, у којем је на 100 страна направљен пресек насловница и новинских страна из 90 година пријепољских новина. Новинарка Индира Хаџагић рекла је, како преносе локални медији, да је требало прелистати више од 30.000 страна како би се одабрале оне које на најбољи начин илуструју људе и догађаје, односно време у којем су настајале. Обележавању овог значајног јубилеја Пријепоља, али и српског новинарства помогло је Министарство културе и информисања.

Први број „Санџака” штампан је у Ужицу, у приватној штампарији Љубомира М. Романовића. Суочаван с цензуром и забранама, пре Другог светског рата мењао је име у „Рашка”, па „Нови Санџак”, а после рата, када је опет покренут марта 1952, био је „Глас Полимља” и „Полимље”. Ликовне прилоге у „Санџаку” радио је академски сликар из Нове Вароши Пиво Караматијевић, у овом листу објављивао је карикатуре и Пјер Крижанић, а активни сарадник новина био је и Пивов отац, прота Јевстатије Караматијевић, који је у доба османлијске царевине био дописник „Цариградског гласника” из Старог Влаха.

 Прво писмо читалаца које је „Политика” објавила у броју од 1. фебруара 1904. стигло из Пријепоља, а послао га је тада млади учитељ Сретен Вукосављевић, који је са Миливојем Жугићем утемељио „Санџак”

Новинарски претходници Миливоја Жугића (1905–1972) јесу Окица Глушчевић, први новинар са ових простора и уз Перу Тодоровића један од најбољих новинара у Србији друге половине 19. века, као и Сретен Вукосављевић, учитељ и новинар, универзитетски професор и академик, који се, пре него што је са Жугићем утемељио „Санџак”, оглашавао у „Политици”, наводи Милан Цмиљановић. Истиче и податак да је прво писмо читалаца које је „Политика” објавила у броју од 1. фебруара 1904. стигло из Пријепоља, а послао га је тада млади учитељ Сретен Вукосављевић.

Сликајући прилике у тадашњем Санџаку, у писму за „Политику” пише: „Овамо је изгубљен сваки компас и човек не зна на коју страну да се окрене: у страху од Аустрије превазишли смо у верности султану и саме чистокрвне Турке.” Писмо је Вукосављевића препоручило за сталног сарадника најстаријег листа на Балкану. У „Политици” је између два светска рата излазила његова рубрика „Писма са села”, која је стекла велику популарност код читалаца.

Вукосављевић пише и за свој локални лист, а у 21. броју „Санџака” 1934. године о улози штампе каже: „Штампа није седма, него највећа сила, улога је њена велика, светла и деликатна. Ако перо зашкрипи и засече дубље, то је из бола и воље да међу нама свима буде боље.”

Осим Вукосављевића, и Миливоје Жугић има „линк” с „Политиком”. Између два светска рата био је дописник „Политике” из Цетиња, које је било средиште Зетске бановине, а после Другог светског рата био је дописник из Сарајева. Учествовао је у обнављању рада Удружења новинара Србије и оснивању Савеза новинара Југославије. Из Пријепоља је, иначе, Данило Пурић (1923–2005), новинар, уредник и директор „Политике”, потоњи дипломата, за чијег је директорског мандата изграђена палата „Политика” у Македонској улици.

На темељима предратног „Санџака” у Пријепољу је 1. марта 1952. штампан први број „Гласа Полимља”. Издавач је Срески одбор Народног фронта, а „Реч уредништва” у првом броју каже да лист обухвата Сјенички, Златарски, Прибојски и Милешевски срез „јер се сва четири налазе у сливу реке Лим”. Следеће године мења име у „Полимље”.

Тих педесетих година пријепољске новине имају свог дописника из Кине – пре „Политике”, каже Цмиљановић. У сваком броју занимљивим текстовима оглашавао се етнолог Петар Влаховић, који је од 1955. до 1957. године боравио у најмногољуднијој земљи света на специјалистичким студијама биофизичке и етничке антропологије. Средином шездесетих у Србији су постојала само 24 локална листа и међу њима је и „Полимље”, које је „покривало” и општине Нова Варош и Прибој.

Године 1977. изашао је 1000. број, а 2002. године – 2000. број. Први стипендиста листа, уједно и последњи, био је студент журналистике на Београдском универзитету Радоман Ирић, који је 1970. на Факултету политичких наука био један од покретача листа „Политиколог”. Током претходних деценија за лист који је излазио најчешће седмично (некада и двонедељно или на десет дана), говорили су Миодраг Булатовић, Зуко Џумхур, Предраг Милојевић, Мирослав Радојчић, Драгослав Срејовић, Ђорђе Кадијевић, Милан Коњовић, Милорад Павић, Живко Николић, Светлана Велмар Јанковић, Зоран Радмиловић, Љуба Тадић, Дејан Медаковић, Милосав Тешић, Стефан Миленковић, Владе Дивац...

„’Полимље’ није могло, или није смело, увек да каже сву истину, али све важно о чему је писало – догодило се. ’Полимљу’ није потребно прање биографије. Куђене и хваљене, награђиване и кажњаване новине су, то је сигурно тачно, као хроничар времена постале штампана историја града у серији од близу 3.000 бројева. Пишући, између осталог, и о културној баштини, новине су и саме постале – културна баштина”, пише Милан Цмиљановић.

„Полимље” је приватизовано 2007. године за мање од хиљаду евра. Резигнирано звучи Цмиљановићево поређење да би већу вредност имали сви комплети пријепољских новина када би се ставили на кантар и продали као стара хартија. Ипак, „та стара, штампана хартија као хроника претходних 90 пријепољских лета – одавно је хартија од вредности”.

Ђура Звјерота и хићаје

Миливоје Жугић је у својим новинама политичку климу тог времена критички описивао кроз „Писма Ђуре Звјероте”, имагинарног сељака из села Злобрђа. У писмима су саркастичним стилом извргаване критици све неправде оног времена. Објављивао је и кратке сатиричне приче под називом „Санџачке хићаје”, које су исмејавале политичке слике и (не)прилике тог времена, властодршце, режим, па и краља Александра Карађорђевића.

Бројке и слова

„Полимље” је издавало и дечје новине „Моја школа”, настављајући традицију ђачког журнализма, коју су 1936. у селу Камена Гора покренули браћа Миодраговић, учитељи. Тај каменогорски ђачки лист „Наш саморад” штампан је чак у Битољу, и то у 1.000 примерака! „Полимље” је у првомајском броју јубиларне 1972. штампано у рекордном тиражу од 10.500 примерака и први пут с насловницом у боји. Новогодишњи број новина у време хиперинфлације 1993. коштао је 500 милијарди динара (са 11 нула које нису могле да стану у заглавље листа, па је цена исписана и словима), а годину касније, после монетарне реформе, коштао је само динар.