О језику и политикантству

Поводом разумног и исправног захтева заштитника грађана Зорана Пашалића да се повуче из употребе уџбеник српског језика по којем се хрватски, бошњачки/босански и црногорски језик наводе као варијанте српског језика, чланови Одбора за стандардизацију српског језика, Милош Ковачевић и Срето Танасић, су оптужили омбудсмана да уводи „политикантство у расправу о језичким темама”, да иде „ђоном на науку”, па чак и да је, ни мање ни више, него „попут Стаљина”.

Јосиф Висарионович се вероватно окреће у гробу. Не може да верује колико му се срозала репутација.

Мали је број озбиљних лингвиста који сматрају да стандардни српски, хрватски, бошњачки и црногорски нису, у основи, један језик, иако се они данас стандардизују као засебни језици, под различитим именима и у различитим социолингвистичким срединама. Када, међутим, одбораши кажу да су сви ти језици на лингвистичком плану искључиво варијанте „Вуковог и вуковског српског језика”, то није само нетачно, то је ординарна глупост. Нит је Вук Караџић измислио српски језик, нит га је он, као своје власништво, могао подарити другим народима на извол'те. Вук је само уочио да се штокавским наречјем говорило широм Балкана и да је оно зато било логична основа за пројекат стварања заједничког књижевног језика пре два века.

Тај полицентрични језик нема јединствени а популарно прихваћени назив. У време Југославије звао се српскохрватски или хрватскосрпски. А данас постоје српски, хрватски, бошњачки/босански и црногорски. Ниједан нема нити може имати примат над другим. И ту је крај приче.

Управо су чланови Одбора за стандардизацију српског језика ти који се већ јако дуго баве политикантством уместо науком. Да им је наука на првом месту, схватили би да то што они зову србистиком није некаква аутохтона мађија, поникла у Србији међ шљивама, која може да преживи без контакта са светом. Па би можда почели да уче стране језике и да читају страну литературу.

Да се мало више и озбиљније баве својим послом, прочистили би важећи „Правопис” од свих нелогичности и недоследности које се у њему налазе. И не би нам свима прописивали да се ортографски травестирамо у старије београдске госпође и да по кафићима наручујемо „капучино”.

Да су свесни онога чега је још Вук био свестан – да се стандард гради на основу стварног језичког стања а не на основу правила старих сто педесет година — ревидирали би одавно превазиђену акцентску норму па спикери и спикерке на РТС-у не би више морали да се излажу јавном подсмеху када извештавају о теРИторијама, конТИнентима и лабоРАторијама.

Најзад, да им је наука заиста дража од политикантства, не би се тако грчевито борили против законских прописа о родно осетљивом језику. И не би се бламирали аматерским објашњењима да се жена која тренира некакав спортски тим не може звати тренерка, пошто је тренерка врста спортске одеће – као да на планети србистици не постоји феномен полисемије, односно вишезначја. И као да зуб не може бити и у вилици и на тестери.

Поједине чланове Одбора за стандардизацију српског језика је одавно нагризао зуб времена. Они нису достојни ни Вука ни вуковске традиције, а још мање важне улоге коју би могли да играју у нашем друштву. Када би се мање бавили спољним и унутрашњим непријатељима и бескорисним наклапањима о идентитетским темама и језичком инжењерингу, а више савременим научним методама, алатима и ресурсима, можда млади људи не би бежали од студија српског језика као ђаво од крста.

Директор Дигиталне истраживачке инфраструктуре за уметност и хуманистику