Смрт у ћелијама Схевенингена

Од укупно 161 оптуженика пред ад хок трибуналом, њих шест је умрло после изручења Хагу, од којих је петорица Срба и један муслиман, док су још двојица умрла током издржавања казне и обојица су Срби. Од седморице преминулих оптуженика српске националности, четворица су живот окончала у ћелијама хашког затвора.

Генерал Ђорђе Ђукић пуштен је из притвора у Схевенингену 24. априла 1996. године, „услед лошег здравственог стања” а заправо због карцинома у поодмаклој фази, да би преминуо на Војномедицинској академији у Београду после непуних месец дана, 18. маја 1996. године.

Две године касније, у ноћи између 28. и 29. јуна 1998, бивши градоначелник Вуковара Славко Докмановић извршава самоубиство у ћелији затвора Схевенинген. Обесио се о шарке врата, три дана после завршетка суђења, не дочекавши пресуду по оптужници за злочин на „Овчари”.

Само месец дана касније, 1. августа 1998. године, у ћелији Схевенингена умро је доктор Милан Ковачевић. Стражари су га ујутру пронашли мртвог и саопштено је да је узрок смрти срчани удар. Касније је, међутим, утврђено да је реч о пуцању стомачне аорте, да се оптуженик жалио на јаке болове и да је могао бити спасен хитном операцијом.

Начелник Генералштаба Војске Републике Српске Момир Талић пуштен је да се брани са слободе „због нарушеног здравственог стања” и преминуо је у мају 2003. године на ВМА у Београду.

Исте године преминуо је у Санском Мосту хашки оптуженик Мехмед Алагић, командант Армије БиХ.

Бивши југословенски председник Слободан Милошевић пронађен је мртав у свом кревету у затворској ћелији у Схевенингену 11. марта 2006. године.

Само недељу дана раније, 5. марта 2006. године, у ћелији истог затвора извршио је самоубиство осуђеник Милан Бабић, некадашњи председник Владе Републике Српске Крајине, а 2007. године преминуо је осуђеник Мирослав Дероњић, који је издржавао казну у Шведској.

Самоубиство Славка Докмановића било је скандал за хашки трибунал и хашку правду. Само две недеље пре изрицања пресуде, после спроведеног доказног поступка, без пресуде је на онај свет својевољно отишао градоначелник Вуковара који је хашким судијама говорио да „пред собом имају сломљеног човека”. Његов адвокат Тома Фила обавестио је трибунал о психичкој кризи Докмановића, кога су годину дана у затвору посећивали београдски неуропсихијатри. Суд је био упознат с њиховим стручним налазима и мишљењима, а адвокат Фила је последњи пут упозорио суд о тешком психичком стању свог брањеника два дана пре него што ће Докмановић извршити самоубиство. 

Милан Ковачевић, анестезиолог и управник болнице у Приједору, имао је озбиљне здравствене проблеме. Надлежни у трибуналу и притворској јединици у Схевенингену имали су комплетну документацију о његовом здравственом стању, с подацима о више можданих удара и срчаном инфаркту који је оптужени добио приликом хашења и депортовања у Хаг. Знали су и за анеуризму, односно проширење трбушне аорте, која је дијагностикована годину дана пре смрти.

Ковачевићев адвокат Душан Вучићевић изјавио је „Политици” тада, пре тачно десет година, да се његов брањеник те ноћи жалио на болове у стомаку и да је дежурни затворски лекар закључио да је реч о камену у бубрегу, дао му лекове против болова и отишао кући а касније погрешно констатовао срчани удар као узрок смрти. Целе ноћи, казао је адвокат, Ковачевић је запомагао од болова док су остали затвореници безуспешно дозивали затворске стражаре.

Излишан је коментар да је у случајевима Докмановића и Ковачевића била неопходна појачана пажња лекарског и затворског особља, што се може рећи и за Слободана Милошевића. Поступци против њих су обустављени. Смрт је спречила доказивање кривице, а презумпција невиности, која је наглашена у статуту хашког трибунала, у овим случајевима „заменила” је пресуде. Претпоставка невиности каже да оптуженик није крив док то не буде утврђено правноснажном пресудом.