Smrt u ćelijama Sheveningena

Od ukupno 161 optuženika pred ad hok tribunalom, njih šest je umrlo posle izručenja Hagu, od kojih je petorica Srba i jedan musliman, dok su još dvojica umrla tokom izdržavanja kazne i obojica su Srbi. Od sedmorice preminulih optuženika srpske nacionalnosti, četvorica su život okončala u ćelijama haškog zatvora.

General Đorđe Đukić pušten je iz pritvora u Sheveningenu 24. aprila 1996. godine, „usled lošeg zdravstvenog stanja” a zapravo zbog karcinoma u poodmakloj fazi, da bi preminuo na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu posle nepunih mesec dana, 18. maja 1996. godine.

Dve godine kasnije, u noći između 28. i 29. juna 1998, bivši gradonačelnik Vukovara Slavko Dokmanović izvršava samoubistvo u ćeliji zatvora Sheveningen. Obesio se o šarke vrata, tri dana posle završetka suđenja, ne dočekavši presudu po optužnici za zločin na „Ovčari”.

Samo mesec dana kasnije, 1. avgusta 1998. godine, u ćeliji Sheveningena umro je doktor Milan Kovačević. Stražari su ga ujutru pronašli mrtvog i saopšteno je da je uzrok smrti srčani udar. Kasnije je, međutim, utvrđeno da je reč o pucanju stomačne aorte, da se optuženik žalio na jake bolove i da je mogao biti spasen hitnom operacijom.

Načelnik Generalštaba Vojske Republike Srpske Momir Talić pušten je da se brani sa slobode „zbog narušenog zdravstvenog stanja” i preminuo je u maju 2003. godine na VMA u Beogradu.

Iste godine preminuo je u Sanskom Mostu haški optuženik Mehmed Alagić, komandant Armije BiH.

Bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević pronađen je mrtav u svom krevetu u zatvorskoj ćeliji u Sheveningenu 11. marta 2006. godine.

Samo nedelju dana ranije, 5. marta 2006. godine, u ćeliji istog zatvora izvršio je samoubistvo osuđenik Milan Babić, nekadašnji predsednik Vlade Republike Srpske Krajine, a 2007. godine preminuo je osuđenik Miroslav Deronjić, koji je izdržavao kaznu u Švedskoj.

Samoubistvo Slavka Dokmanovića bilo je skandal za haški tribunal i hašku pravdu. Samo dve nedelje pre izricanja presude, posle sprovedenog dokaznog postupka, bez presude je na onaj svet svojevoljno otišao gradonačelnik Vukovara koji je haškim sudijama govorio da „pred sobom imaju slomljenog čoveka”. Njegov advokat Toma Fila obavestio je tribunal o psihičkoj krizi Dokmanovića, koga su godinu dana u zatvoru posećivali beogradski neuropsihijatri. Sud je bio upoznat s njihovim stručnim nalazima i mišljenjima, a advokat Fila je poslednji put upozorio sud o teškom psihičkom stanju svog branjenika dva dana pre nego što će Dokmanović izvršiti samoubistvo. 

Milan Kovačević, anesteziolog i upravnik bolnice u Prijedoru, imao je ozbiljne zdravstvene probleme. Nadležni u tribunalu i pritvorskoj jedinici u Sheveningenu imali su kompletnu dokumentaciju o njegovom zdravstvenom stanju, s podacima o više moždanih udara i srčanom infarktu koji je optuženi dobio prilikom hašenja i deportovanja u Hag. Znali su i za aneurizmu, odnosno proširenje trbušne aorte, koja je dijagnostikovana godinu dana pre smrti.

Kovačevićev advokat Dušan Vučićević izjavio je „Politici” tada, pre tačno deset godina, da se njegov branjenik te noći žalio na bolove u stomaku i da je dežurni zatvorski lekar zaključio da je reč o kamenu u bubregu, dao mu lekove protiv bolova i otišao kući a kasnije pogrešno konstatovao srčani udar kao uzrok smrti. Cele noći, kazao je advokat, Kovačević je zapomagao od bolova dok su ostali zatvorenici bezuspešno dozivali zatvorske stražare.

Izlišan je komentar da je u slučajevima Dokmanovića i Kovačevića bila neophodna pojačana pažnja lekarskog i zatvorskog osoblja, što se može reći i za Slobodana Miloševića. Postupci protiv njih su obustavljeni. Smrt je sprečila dokazivanje krivice, a prezumpcija nevinosti, koja je naglašena u statutu haškog tribunala, u ovim slučajevima „zamenila” je presude. Pretpostavka nevinosti kaže da optuženik nije kriv dok to ne bude utvrđeno pravnosnažnom presudom.