Земур би да буде француски Борис Џонсон

Пристојан човек би помислио да Ерик Земур није пратио последња дешавања у Даунинг стриту када је одлучио да се „накачи” на репутацију Бориса Џонсона у часу док се захуктава кампања за француске председничке изборе. Британског премијера тренутно линчују сви, од опозиције, преко грађана, до чланова сопствене странке и најближих сарадника у кабинету, пришивајући му епитете од којих би требало да бежи један председнички кандидат.

Ипак, Земур можда има право. Бо-Џо, како још зову британског премијера, јесте политичар с којим има много шта заједничког. Он је својевремено, као што то покушава Земур у Француској, на запаљивој реторици уздигао брегзит, што га је касније лансирало право у премијерску фотељу. И Земур је, захваљујући својим изразито екстремним ставовима о „нултој имиграцији” и расистичким испадима због којих завршава на суду, постао популаран толико да је у анкетама крајем прошле године доспео чак на треће место по подршци бирачког тела. Овај десничарски кандидат за председника раније се поистовећивао с Доналдом Трампом, који више не седи у Белој кући, па су сад „сродне душе” постали он и Џонсон, коме је, каже, најближи културно и интелектуално. На питање новинара да ли су његови узори Трамп, бразилски председник Болсонаро или италијански десничар Матео Салвини, Земур је одговорио да не треба заборавити Џонсона, коме се осећа најближи у сваком смислу. Подсетио је да су и он и Џонсон бивши новинари. Обојица су написали књиге – он о историји Француске, Де Голу, Наполеону, а Џонсон о Винстону Черчилу.

Да је Земур водио кампању у време кад су на таласу Трампове победе успешно пливали политичари широм Европе, на челу с Марин ле Пен и Матеом Салвинијем, и он би се придружио „клубу”. Данас је исплативије „накачити” се на Џонсонов успех у процесу иступања Велике Британије из ЕУ и његову способност да и даље води земљу упркос аферама и клими општег незадовољства. Џонсон је извео изборну стратегију коју Земур намерава да спроведе – да уједини радничку класу и онај део патриотске буржоазије који жели да врати француски суверенитет и брани „трагично угрожен идентитет”. Марин ле Пен је овом реториком, у време када се будила европска десница, умало победила на председничким изборима. Тада је председник Америке био Трамп. У Италији је Салвини, бранећи антимигрантском политиком идентитет своје нације, успео да уђе у владу. Слични сценарији низали су се широм ЕУ. Чињеница је и да актуелне старе теме, које су некад биле резервисане за Марин ле Пен и њеног оца, не користи само екстремна десница, већ и Емануел Макрон, који је најавио жешћу него икада борбу против исламског фундаментализма.

И док Земур у огледалу види Џонсона, влада Емануела Макрона настоји да преобликује ислам и ослободи га екстремизма. Током викенда је покренуто увођење новог тела које ће „помоћи у вођењу” највеће муслиманске заједнице у западној Европи. Макрон је својим изјавама и делима отишао најдаље у односу на своје претходнике, којима је питање ношења хиџаба у Француској дуго било главна опсесија. Пре десет година политичари су убирали поене укидањем бурки на јавним местима. Франсоа Оланд је веровао да ће бити реизабран јер је у јеку мигрантске кризе расформирао кампове, укључујући онај у Калеу. Када је расформирао „Џунглу”, Оланд је као актуелни председник обећао народу да Француска више неће толерисати сличне кампове на свом тлу јер „угрожавају националне вредности”. Питања хиџаба и утицаја муслиманске заједнице и тада је било центар јавног дискурса. Тада је један имам, док су готово сви председнички кандидати у Француској нагињали удесно, рекао да се сваки пут кад се приближе избори потегне питање муслиманске заједнице, борбе против тероризма и дебате о миграцијама.

Сада Земур жели да преузме бакљу ултранационализма упозоравајући на сукоб цивилизација, не само између Истока и Запада, већ и између ислама и хришћанског света у Европи. Његова дефиниција популизма је да је то вапај људи који не желе да се угасе, да нестану, а он је, истиче, представник француског народа који се бори да се то не догоди.

Последње истраживање јавног мњења иде му наруку јер не одступа много у односу на она из претходних пола године, која сугеришу да ће се он и Ле Пенова у првом кругу избора наметнути одмах иза Макрона, са око 14 одсто гласова, што је далеко изнад осталих кандидата, рецимо социјалиста, којима се прогнозира да неће прећи три одсто. Ако се верује анкетама, Земур и Марин ле Пен стоје раме уз раме с републиканском „такмичарком” Валери Пекрес. Процене су да ће неко од њих троје изаћи на црту Макрону у финалу.