Етничко потапање ватерпола

Звезда би требало да је симбол спорта, али је одавно претворена у племенски тотем српства. Капуљаши су себе прогласили патриотама и не допуштају да им ико загади етнички чисте воде базена „Милан Гале Мушкатировић”. Спортски стадиони постају арене за испољавање нагомилане и потиснуте агресије која лако експлодира у најсуровије облике насиљаИма ли овоме краја? Да ли власт треба да одређује спортске тренере како би били по вољи извитопереним националистичким хировима хулигана, или ће свет спорта успети да се ослободи политичких змија које даве читаво друштво?

Колекција агресивног национализма који трује јавни простор обогаћена је инцидентом око тренера ватерполо клуба Црвена звезда коме хулигани не могу да опросте што је држављанин Црне Горе, Которанин, католик, Хрват, а још је био и одборник Демократске странке социјалиста Мила Ђукановића.

То што је Мирко Вичевић некадашњи прослављени југословенски репрезентативац, освајач злата на Олимпијади у Сеулу 1988. и доказани стручњак, суженим националистичким умовима на трибинама не значи ништа.

Звезда би требало да је симбол спорта, али је одавно претворена у племенски тотем српства. Капуљаши су себе прогласили патриотама и не допуштају да им ико загади етнички чисте воде базена „Милан Гале Мушкатировић”. Спортски стадиони постају арене за испољавање нагомилане и потиснуте агресије која лако експлодира у најсуровије облике насиља.

Није спорт заједничко добро какво би требало да буде. Упрегнут је колико у политику толико и у национализам који је општа балканска појава армирана мржњом према суседима. Насилништво се инструментализује и толерише. Постаје део фолклора. Спорт је претворен у складиште екстремизма.

Ништа ту није случајно. Припремиле су „делије” сценографију и развиле транспарент на којем је стајало: „Шиптар, Хрват, балија, нису моја братија”. И још су скандирали Ратку Младићу. Нема места сумњи којем братству припадају.

Њихово је право да славе насиље, да величају ратне злочинце, да шире најгори омраз и прижељкују обрачуне са свима чији ДНК није етнички, готово аријевски чист. Њихов националистички завет је Србију већ једном увукао у обрачуне који су земљу оставили са штакама у инвалидном стању од којег и данас не може да се опорави.

Моје је право да одбијем распореде чија се хијерархија фиксира по тренутним политичким потребама. Најчешће на прво место гурају нацију, потом веру, расу, род... У предратовским временима, а богами и деценијама после њих, кључни наметнут идентитет је национални.

Националност сам стекао пуким рођењем, без личних заслуга. Све остало захтевало је напор: рад, учење, ангажовање разума, такмичење за место у друштву, придржавање моралних норми. Прво се сасвим упрошћено своди на бити Србин. Готово па једноћелијски организам. Друго је изазов.

Зато се моја квалификација мене не уклапа у колективну једначину, у аморфну психологију униформисане масе. Да, рођен сам од српских родитеља, нисам анационалан али то је далеко од приоритета које сам себи поставио у животу. На листи топ 10 порекло је сасвим при дну.

Манипулаторе то нервира. Не успевају да ме угурају у концепт лојалности нацији који је проглашен за окултну вредност. Неће ме спречити да критикујем транспаренте мржње уз базен, речник омраза у парламенту, графите који величају злочине.

Ваљда постоји држава чији закони налажу да се мржња санкционише а терор спречи. Испоставља се да држава срамно ћути док се барабе укључују у мисију промоције Српског света у коме нема места другима: Албанцима, Хрватима, балијама.

Више јавно тужилаштво није препознало елементе националне и верске нетрпељивости! Скините повез са очију! Србија је по међународном праву обавезна да спречи куљање мржње. Када то обави код себе, може да коментарише шта други раде.

Власт је препустила Ватерполо савезу да изда саопштење, да осуди и огради се од националистичких излива. Надлежна министарства се не изјашњавају. Хулиганима не треба да се баве спортска удружења већ држава, али зашто би очекивали да власт крене да демонтира формације које сама ствара како би спречила да се чује глас политичких противника, да би бранила Косово, да би утеривала страх по улицама и стадионима, да би своје преторијанце награђивала за ишчашени патриотизам.

Чему служи Закон о спречавању насиља на спортским приредбама који изричито забрањује „покушај уношења или уношење у спортски објекат или истицање у спортском објекту обележја којима се вређају национална, расна, верска или друга осећања или на други начин изазива мржња или нетрпељивости која може да доведе до физичких сукоба”?

Свима је јасно да је немогуће да спорт функционише без политике ни у једној држави, а камоли код нас, али кључно је питање какву политику у спорту промовишу препредењаци који иза свега овога стоје? Праве се да се то њих не тиче. Зато никоме није пало на памет да утакмицу прекине. Шта је радио делегат? И он се правио да ништа не види.

Тешко да ће ме ико убедити да је тренер Вичевић после шест мечева које је водио са клупе случајно одабран као мета у времену када Срби у Црној Гори оптужују председника Ђукановића да стоји иза небројених завера чији је циљ обарање власти у Подгорици или мотивисање атентата на председника Србије како би Београд одустао од великосрпских амбиција које мање или више отворено промовише још од проглашења црногорске независности.

Не треба Првом звездашу Србије тренер који ће донети успехе и титуле. Потребна му је врећа за ударање. Величање сопственог не може да прође без омаловажавања туђег. Погубна формула шовинизма који је поново у налету. Предизборно окупљање националистичких лојалиста.

Нико овој зачауреној земљи није потребан. Довољна је сама себи. Ствара такве услове за живот од којих њени држављани беже главом без обзира односећи знање. Има ли ко да памти какав је колосалан допринос Звездиној титули фудбалског првака Европе дао Дејан Савићевић?

Пошто „Шиптар, Хрват, балија, нису моја братија”, хајде да се Звездаши побратиме са кинеским металуршким радницима, румунским сезонцима или турским грађевинарима. Ваљда су им ближи народи који припадају сасвим другим културама или верама.

Обрадовала би се и српска власт која не би да дозволи да српски спортски успеси буду приписани омраженим суседима. Довољно је првоборцима национализма што не смеју да се усуде да покрену кампању због тренера Новака Ђоковића – Горана Иванишевића, Хрвата. Власт за почетак мора да хапси а не да у заветрини ликује због показне вежбе агресивног и канцерогеног национализма паравојне фаланге коју туторише. Тужиоци и судије морају да раде свој посао и да примерним казнама пошаљу поруку коју нормална јавност очекује. Није битно ко је први почео, већ ко ће први стати.