Два Поноша

Здравко Понош у председничкој игриЧувено правило у фер трговини, али не само у њој, које каже „Добијаш то што видиш”, неће важити у наредна два месеца предизборне кампање када је реч о понуди дела опозиције да за председника кандидује Здравка Поноша. Просто, ни он ни његови предлагачи не могу да увере бираче да ће „добити то што виде”, јер то што виде нема везе са оним што стварно јесте.

Просто је – или је данашњи Здравко Понош као претендент на место шефа државе онај прави Понош, који нема везе са некадашњим начелником Генералштаба, или је „прави Понош” онај некадашњи први генерал, који нема везе са данашњим председничким кандидатом. Ако се труде да та два Поноша представе у једном, а на томе се очигледно заснива цела кампања, онда је то само провидна превара, у којој се рачуна да бирачи кратко памте, јер су глупи.

И даље – да ли је прави Понош онај којег је Борис Тадић као шеф државе гурао да прескаче степенице ка месту шефа Генералштаба, или је прави Понош онај којег је исти Тадић сменио зато што је „неконтролисаним изјавама” узнемиравао земљу да није безбедна? Да ли је реч о истом човеку којег је Вук Јеремић убацио најпре у дипломатију и у политику, залажући свој министарски ауторитет, да би касније, баш пред изборе напустио Вука Јеремића са све објашњењем да неће да цепа странку пре избора? Који је Понош у игри – онај којег „рођена” партија упорно није желела да кандидује, иако је њен други човек, или онај који је због свега тога прешао код конкурената, а који опет нису имали никог свог да пусте у председничку трку?

Данашњи и некадашњи Здравко Понош, цивил и официр, били би љути супарници у актуелној председничкој трци. Њихов ТВ-дуел био би спектакуларни предизборни окршај у којем би прштало на све стране од опречних ставова о најважнијим државним питањима. Није тешко да замислимо Поноша у оделу како упада у реч Поношу у униформи и оптужује га малтене за националну издају јер је, на пример, успоставио сарадњу Војске Србије са Националном гардом Охаја, или што је за његовог вакта установљена канцеларија за сарадњу са НАТО-ом.  Ни Понош-генерал не би остао дужан Поношу-политичару што је пригрлио политику јаког националног сентимента и тражи гласове од оних бирача којима је Запад смртни непријатељ, а НАТО најстрашнија реч.

Нажалост, ово претеривање није без основа, наметнули су га Понош, председнички кандидат и коалиција око Драгана Ђиласа која га је предложила. По нечему су закључили да гласови само чекају да буду убрани, ако Поноша насликају у генералској униформи како 1999. обара бомбардер НАТО-а којим пилотира Тони Блер, док његов архи-непријатељ Александар Вучић за то време као министар добија стан од владе и тог истог обореног Тонија Блера 15 година касније доводи као саветника у владу чији је председник.

Застанимо на тренутак и покушајмо здраворазумски да одгонетнемо шта је идеја. Једино што се намеће је врхунско лицемерје да се „прода” нешто друго од онога што видимо, да се за председничку трку направи „производ” од састојака који као уље и вода никада не могу да иду заједно. Да се грађанима понуди политичка скаламерија састављена од њихових дугогодишњих најчвршћих вредносних ставова – патриотизам, поверење у војску, не у НАТО, не на Запад, али за оне друге и знање енглеског и школовање у Британији и НАТО-центрима. И на крају, као врхунац манипулације, да се све заједно заогрне до пола у генералску униформу, а од пола у цивилно одело, уз име човека који би, како су израчунали, могао да на својим леђима носи овакву скаламерију.

Период у којем је Здравко Понош био начелник Генералштаба, златно је доба сарадње Србије и НАТО-а. Србија је тада ушла у НАТО програм „Партнерство за мир”, преобликовала је своју војну организацију по моделу НАТО-а, успоставила је дугорочну војну сарадњу са САД, преко Националне гарде државе Охајо, усвојила је СОФА споразум са САД, који регулише права и обавезе америчких трупа на територији Србије. Понош је, заједно са својим шефом Борисом Тадићем, био у посети Доналду Рамсфелду, тадашњем министру одбране САД, а сам се срео са начелником Генералштаба САД Питером Пејсом. Таквог састанка није било 50 година.

Због свега тога, али и због своје професионалне биографије која је моделована на западним војним усавршавањима (Британија, Немачка), Понош је са пуним правом доживљаван као про-НАТО генерал, човек који тврдо ради на томе да српска војска буде што више прилагођена НАТО стандардима и што више укључена у његове активности. И у томе нема ничег лошег, најбољи доказ је што су све тадашње одлуке и даље на снази, Србија је и даље у програму „Партнерство за мир”, вежба заједно са Националном гардом Охаја, придржавамо се Споразума СОФА, и даље имамо канцеларију за везу НАТО-а у Београду.

Али, увредљиво је да се један од актера оваквог стратешког заокрета Србије, данас представља као огорчени противник свега што је радио, а нарочито да на томе тражи гласове да постане шеф државе. Одакле му право да Вучића „гађа” Тонијем Блером, позивајући се на 1999, а сам је са истом Блеровом Британијом стратешки сарађивао и тежио да јој се што више приближи, као једној од најважнијих чланица НАТО. Зашто је као политичар, али и као војник пре тога, баштинио политику Зорана Ђинђића, а није га „прозвао” што је само две године после бомбардовања ишао у Лондон код премијера Блера, у вероватно једну од најважнијих посета које је имао током свог кратког премијерског мандата?

Ако је већ одлучио да трчи трку за председника Србије, било би једино поштено да је Здравко Понош истакао политику брзог уласка Србије у НАТО, колико сутра после  победе на изборима. То би била јасна политика, за њу би политичар Понош био одличан заступник, и по својој биографији и по томе чиме је обележена његова професионална војничка каријера. Али, проблем је што таква политика и такав кандидат не могу да добаце више од десет одсто, чак и уз јаку кампању. Пошто је већ тако, а нагон за обарањем Вучића заслепљује реалност, добили смо кандидата који се у исто време представља и као војни командант, чија је војска својевремено хрлила у НАТО, и као борац против тог истог НАТО-а, који има право да пљуне сваког ко је у животу разменио реч са било којим Американцем или Енглезом, а камоли са Блером или Рамсфелдом.

Не може и једно и друго. Превише је, чак и за опозицију која никада није знала шта би хтела да буде кад порасте и кад дође на власт. Пробали су и нису успели да преотму студентске протесте, па протесте због епидемијских мера, па протесте новинара и адвоката, онда еколошке акције, сад је дошао ред на удварање антизападном национализму. При чему се за предводника и идеалног кандидата истура човек којем у професионалном ДНК јасно стоје речи „Запад” и НАТО.

Поношева председничка кандидатура је све само није његова. Она је персонални израз једне празне политичке љуштуре, која никада није имала своју идеју, чак ни концепт шта би урадила са Србијом. Она је одраз погрешног читања наручених истраживања јавног мњења, комбинованог са опсесијом скидања Вучића са власти, што непогрешиво води ка неуспеху. Здравко Понош је својом вољом прихватио да његово име стоји на челу те авантуре, то је његова одлука и његове ће бити и последице. Као што то увек бива, после „битке” неће више бити једини генерал, око њега ће бити на стотине генерала који ће тада добро знати у чему је била грешка.

Директор Међународног института за безбедност