Ловачка со6а

Ловачка соба је слојевит појам, у веома широком распону од скромне, скривене међу стаблима, колибе-брвнаре, налик на ону у којој је љубавник леди Четерли, својом шумском страшћу очаравао Лоренсову белопуту хероину, до оне друге (опет енглеске), из Голсвортијевог „Конца дела”, где се у собама „већ данима шири исти мирис парфема, цвећа, дувана, књига и јастука по диванима; тих дана сви пуше исте луле и убијају исте птице, док пси врте репом на исти начин, штекећу истим лавежом и јуре исте зечеве, а даме доручкују исти доручак у постељи или ван ње, стављају соли у исту каду, играју исте игре и слажу се међусобно уз исто размимоилажење.”

Овај други опис боравка на имању у сезони лова на (пернату или длакаву) дивљач, наводи на клишетирани опис ентеријера ловачке собе, који подразумева:

– много уграђеног, масивног, често скупоценог, природног дрвета на поду, зидовима и таваници,

– много аутентичне, природне коже, свуда около, а нарочито на фотељама и меком, тапацираном намештају за излежавање, као и на поду у виду простирке од меког крзна неке топле зверке, медведа, риса, вука, са понекад препарираном главом и искеженим чељустима,

– камин, са живим пламеном и мирисним цепаницама,

– слике на зиду са сценама из лова, на којима су хајкачи, ловци, пси гоничи, цуњавци, птичари, па лисице и зечеви, срне, шљуке и патке, уз пејсаже и хоризонте, небеса и шумски мрак,

– и најзад, оно без чега не може били ниједна ловачка соба на свету а то су трофеји: рогови, раскошни, од јелена, спирални – од муфлона, сабљасти – од козорога, па кљове дивљег вепра и пуњене птице свих врста...

Некада су људи ловили да би се прехранили, данас лове да би се забавили. Код старих народа, лов је поред осталог служио и за стицање храбрости – била је то стална вежба за физичко васпитање народа. У средњем веку лов прераста у витешки спорт и привилегију краљева и племића. Проналаском ватреног оружја у 16. веку, лов губи романтични ореол који је красио витезове, док су се служили луком и стрелом.

А стрелу је носила још и Артемида, митска грчка бо- гиња лова, кћер Зевсова и сестра Аполонова, чиста супротност Афродити - богињи љубави; неукротива девица, која је, трчећи кроз горе и шуме, са ловачким псима, увек била спремна да одапне стрелу и казни оне који јој се супротставе. Господарица дивљих звери, таманила је умиљате срне чим би овима пало на памет да потраже љубав јелена. Ипак, младунце није дирала, а као вечној девици, људи су јој жртвовали животиње док су око ње играле девојчице као рнале медведице.

Али, нису митске приче оне праве које се данас причају у ловачким собама за време сезоне лова на дивљач. Уз кувано вино и румене образе, ловци обично сањају неке сасвим друге приче.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs