Телевизијска носталгија

Појавом друштвених мрежа новине, радио и телевизија нису више најбржи и најважнији извор информација.

Старије генерације са носталгијом се сећају неких прошлих времена када смо имали могућност да се информишемо читајући три-четири дневна листа („Политика”, „Борба”, „Вечерње новости”, „Политика Експрес”, „Спорт”...), исто толико месечника или недељника („Илустрована Политика”, „Базар”, „Практична жена”, „Нада”, „Дуга” ...).

Имали смо Радио Београд (док се нису појавили Студио Б, 202 и друге локалне станице...) и један телевизијски канал – Радио телевизију Београд.

Радио Београд је имао своју публику, а најслушаније су биле емисије „Новости дана”, „Време спорта и разоноде”, „Весело вече”...

Студио Б је био сасвим другачији. Са виспреним и врцкастим водитељима, програм је ишао уживо и за кратко време одомаћио се у свим кућама у Београду и околини докле је допирао његов сигнал.

Појавио се тада и Радио Шабац и направио праву револуцију.

Можда ће неко рећи да је то била претеча садашњих ријалити програма, јер су се у емисији  „Честитке, поздрави и жеље” испуњавале жеље слушалаца, а емитоване су песме које су многи тада називали шундом.

Уз одабрану песму честитао се рођендан, склапање брака, слава, одлаза и долазак из војске, полазак у школу, куповина трактора, рођење, али и пријатан ручак и недељно поподне.

Гледано са ове временске дистанце, та емисија је одсликавала време, људе и њихове скромне жеље и била је пуна емпатије и међусобне љубави.

Али, телевизија, у то време као нови медиј, ипак је била посебна атракција. Око „малог екрана” окупљале су се читаве породице.

Дневник у пола осам је био најгледанији, али и легендарне хумористичке серије Радивоја Лоле Ђукића и Новака Новака празниле су улице.

Посебна атракција и радост били су велики спортски догађаји. Све то захваљујући телевизији.

И дан-данас се препричавају утакмице фудбалске репрезентације. На светском првенству у Чилеу Шекуларац је увршћен у тим шампионата, Џајићев гол против Енглеске када је „сломио” кичму Бобију Муру вртео се данима и ноћима, а памте се и голови Каталинског на Валд стадиону у Франкфурту, Карасијев у Атини, Радановићев у Сплиту, Пиксијев против Шпаније, Аугенталеров аутогол на „Маракани”, Звездини пенали у Барију...

У аналима и на неким старим тракама остају сећања на медаље и успехе Ђурђе Бједов, Вере Николић, Данета Корице, Мате Парлова, Слободана Качара, кошаркаша у Љубљани или спектакуларне победе Бобе Живојиновића и Монике Селеш...

Незаборавни боксерски спектакли у којима је свет одушевљавао чувени Касијус Клеј, иако су одржавани пред зору по нашем времену, милионе људи и у тадашњој Југославији остављали су буднима.

Пратећи огромну популарност телевизије која је тада представљала нови прозор у свет, појављују се недељне новине посвећене само телевизији.

Издавачка кућа Борба покреће „ТВ новости” (нешто касније Политика издаје „Радио ТВ ревију”) које објављују детаљан ТВ програм, вести о познатим лицима, о ТВ личностима, ТВ серијама и филмовима...

„ТВ новости” су присутне на свим важним дешавањима – премијерама, концертима, на снимањима серија и филмова, модним ревијама...

„ТВ новости” покрећу разне акције и додељују бројне награде. Први пут се бира најбољи глумачки пар. Читаоци су тада изабрали Милену Дравић и Љубишу Самарџића.

Телевизијски водитељи и новинари постају праве ТВ звезде и идоли младих. Мића Орловић, Душанка Калањ,  Горан Милић, Оливер Млакар, Жељка Фаторини, Саша Залепугин, Дина Чолић, Мерсиха Чолаковић, Данка Нововић, Каменко Катић, Дуња Ланго, Хелга Влаховић, Љубивоје Ршумовић,  Минимакс, Миња Субота, Миодраг Здравковић, Љиљана Марковић, Драган Бабић, Светолик Митић, Захарије Трнавчевић, Косара Балабановић, Јован Шћекић, Перица Словенски, а посебно спортски коментатори Младен Делић, Марко Марковић, Драган Никитовић, Владанко Стојаковић, Борис Мутић, Божо Сушец, Петар Лазовић, Зоран Поповски, Сеад Хаџијахић, Милорад Ђурковић,  уживају огромно поштовање гледалаца и налазе се на насловним странама новина које су посвећене телевизији и радију.

Сви они су били врхунски професионалци, посвећени послу, писмени, образовани и стално су се усавршавали. Наравно, у тако узбудљивом и динамичном послу било је и ситних грешака.

Инвентивни уредници „ТВ новости” осмислили су дивну акцију „Мис и мистер лапсус” за коју су сакупљане смешне и комичне ситуације када се водитељима обично „завезао језик” па су неку реч, мисао или реченицу изговорили погрешно.

Било је то, у правим смислу те речи, време телевизије.

И дан-данас се препричавају неки од тих лапсуса.

Занимљиво је то што су обични гледаоци „ловили” грешке и слали их редакцији. Највише таквих духовитих омашки правили су спортски коментатори, али ни други нису били без грешака.

Драган Никитовић: „Тадија Качар је старији од млађег брата”, Божо Сушец: „То је складан пар. Он и његов коњ”, Марко Марковић: „Нема више времена да се заврши утакмица”, Каменко Катић:  „Сутра ће бити топлије, јер стиже погоршање”, Љерка Драженовић: „Друже директоре добили смо вест да јаја и даље скачу”, Мира Адања Полак: „Мушкарци немају свој дан жена”...

То су била нека друга времена. Пред камерама и микрофонима били су људи који су се школовали за тај посао. Од њих је ТВ гледалац могао пуно тога да научи. Телевизија је имала задатак да информише, али и образује.

А данас?

Најпре треба погледати биографије људи који воде телевизије и уређују те програме.

Које телевизијско искуство имају, где су стекли та знања и од кога су учили новинарски занат.

Данас постоји више телевизијских канала него новинара у време када је у Србији био један ТВ канал и неколико радио-станица.

Ко су ти људи који нам се сада обраћају из те чаробне кутије, којим путем су стигли на мале екране и  које нам поруке шаљу?

Да ли је обавеза телевизије и сада да има образовну улогу или телевизија служи да би њени власници и вође имали моћ, утицај и новац?

Која је улога регулаторног тела (РЕМ) и до када ће гледалац, који је обавезан да плаћа претплату националној телевизији, бити принуђен да са екрана гледа насиље, примитивизам, недоличне сцене и индивидуе којима је потребна озбиљна помоћ.

Остављам вам да сами дате одговоре на ова питања.

На телевизијама у којима доминирају ријалити садржаји свакодневно су скандалозне сцене насиља, туча и простаклука.

Сада то није ништа ново и није изненађење. Напротив, што је бизарније, то више привлачи пажњу таблоида.

Себе ТВ звездама називају  водитељи који су своју каријеру градили и тиме се хвале у „Задругама”, „Фармама” и другим накарадним „форматима” како власници тих телевизија називају те садржаје хвалећи се  рејтинзима и шеровима.

Сцене секса, вређање, шутирање, псовање су у циљу дизања рејтинга, а најава једне од тих самозваних звезда да ће водити програм без одеће уклапа се у мозгове и „формате” тих медијских магната.

Не бих желео да споменем  имена особа које себе сматрају ТВ звездама, али назвати свештено лице протојерејом-стафордом, а за почившег патријарха Иринеја рећи „његова светлост” је  увреда ове  часне професије.

Мислио сам да ће баш та два бизарна  и ружна примера уразумити оне који одлучују коме ће омогућити да се појављује на екрану, али авај. Постало је још горе.

Што примитивније, приземније и јефтиније, то је шанса још већа да такве особе буду перјанице и лица којима се те телевизије хвале и поносе.

Новинар