Српски уставни кораци – некад и сад

Србија данас слави Дан државности, своју самосвојност, државни и национални идентитет, али и уставност, која је пре свега недељу дана обогаћена проглашењем уставних амандмана у области правосуђа. Готово читаву прошлу годину, као и почетак ове, обележили су тако повећана заинтересованост стручне, али и шире јавности за Устав, његово значење, смисао, очување и унапређење. Развој тек пре који дан (помало) утихнулих догађаја у вези с републичким референдумом о потврди текста амандмана, као и читање импресивног издања приређених српских уставних текстова „Српски устави” у издању „Службеног гласника” (ур. В. Петров, Д. Симовић и М. Радојевић), подстакли су аутора ових редова на промишљање о томе какви су наши уставни кораци били некада, а какви сада – да ли су нешто другачији, можда зрелији и сигурнији, или су, пак, исти као они с почетака наше модерне државности?

Дан државности Републике Србије обележава се 15. фебруара, на Сретење, због два значајна историјска догађаја која су се догодила овога дана – почетак Првог српског устанка 1804. године и доношење првог целовитог, писаног српског уставног акта – Сретењског устава 1835. Док први повезујемо с вођом устанка – врховним вождом Ђорђем Петровићем Карађорђем, за други је заслужан Димитрије Давидовић, великан српске културне и политичке историје – просветитељ, уставописац, дипломата, новинар и публициста.

Давидовић није био правник, али је био образован и просвећен човек, те је и текст самог Устава био и правно-стилски прилично солидан, а садржински, како ће време показати – и превише напредан за оно време. Био је вођен либералним идејама, највише под утицајем Француске, па се чак говорило да је реч о „француском засаду у турској шуми”. Ипак, Сретењски устав је упркос свом кратком трајању неспорно оставио својеврсни печат на српском уставном идентитету. С друге стране, уставне амандмане из 2022. године сачинила је радна група од 11 правника, конституционалиста – теоретичара, али и практичара, као и нормативаца. Научно ју је предводио редовни професор уставног права, судија Уставног суда и члан Венецијанске комисије Владан Петров, човек нескривено инспирисан ликом и делом Димитрија Давидовића. Идеје водиље биле су умногоме исте – да се (извршна) власт „заузда”, уведе ред, поспеши тежња ка правди и ефикасности, као и да се допринесе приближавању Европи.

Формално по свом начину доношења „октроисан” од кнеза Милоша Обреновића, Сретењски устав је суштински, пак, представљао компромис између воље кнеза и тежње народа да се његова врховна власт „устави” (заузда, ограничи). Уставни амандмани у области правосуђа које је Србија добила ове године такође представљају основу да се власт „устави”, тј. да се јасно оствари основа за спречавање утицаја извршне, политичке власти на кадрирање и функционисање правосудних власти. За разлику од Сретењског устава, суверени грађани Србије су овај уставни акт потврдили на републичком референдуму. Извршна власт (кнез) је својевремено на уступке била приморана силом („Милетина буна”), док се данас на одустанак од „дела свог колача” одлучила услед дугогодишњег инсистирања већинског дела струке, знатног дела науке, релевантних европских фактора (којима својевољно као држава тежимо), а можда делом и због сазревања сопствене свести о неопходности реформи у прилично запуштеном домену правосуђа, посебно у делу о јавном тужилаштву, које суштински није реформисано од Другог светског рата.

Наравно, било је и противљења – и тада и сада. Доношење Сретењског устава није се допало пре свега Турској, чији је Србија те 1835. године и даље формално била део, али и европској Аустрији, као и Русији. Уставним амандманима данас се, пак, од „великих сила” и Европе којој тежимо није противио нико, напротив. Долазило је до парадокса да нова решења нападају (некада можда легитимно, али каткад и некритички) чак и неки српски интелектуалци који се иначе здушно залажу за српски пут ка Европи, упркос томе што је та иста Европа недвосмислено стала на становиште да таква ревизија представља јасан корак у добром правцу. Релевантни европски званичници, од представника Европске уније, до Венецијанске комисије, вероватно највећег ауторитета за питања уставног права у Европи (и свету), оценили су позитивно и подржали амандмане у области правосуђа.

Може се слободно рећи да је Сретењски устав био по својим решењима можда и испред (знатног дела) саме Европе, те је због тога и био кратког века (на снази тек шест недеља). С друге стране, српски уставни амандмани из 2022. прављени су с јасном тежњом да буду избалансирани – по мери Европе, али пре свега (и сасвим комплементарно) саме Србије, што ће им, надам се, за разлику од Сретењског устава, омогућити дуг живот и даље демократско обликовање српског уставног идентитета. Мислим да би Димитрије Давидовић данас извесно био поносан јер се у овом погледу Србија сада креће правим путем. Остаје нам само да у истом духу – идемо даље.

Научни сарадник Института за упоредно право