Украјина на губитку у свакој варијанти

Они који сматрају да до рата у Украјини неће доћи верују да је подизање тензија између Русије и НАТО-а делом организовано и због тога како би се нашло решење за ову подељену државу, што би био и део договора о безбедносним гаранцијама и подели утицаја две светске силе, САД и Русије, у том региону. Званична Москва инсистира да то буде стриктна примена споразума „Минск 2”, потписаног 2015. године, као јединог важећег постигнутог договора. Вашингтон је такође за примену овог споразума, али да се он најпре ревидира, односно да се замени редослед потеза које би требало спровести. Амерички државни секретар Ентони Блинкен је пре неколико дана изјавио да се мински споразуми могу применити само уз њихов „правилан редослед” и да би у том случају Украјина била спремна да крене напред у погледу специјалног статуса Донбаса.

Суштина целог спора је у томе што се Украјина обавезала да ће двема побуњеним областима дати специјални статус. О томе би требало да се донесу закони, да их изгласа парламент и да буду унети у устав. То би утицало на промену уређења државе и могло би да има последице и по доношење одлука битних за политичку оријентацију земље.

Критичари споразума сматрају да је опасност за Украјину у томе што би у зависности од тога како тај специјални статус буде дефинисан он могао да угрози украјинске НАТО амбиције, посебно ако би два проруска региона имала слободу да склапају сопствене безбедносне аранжмане с Москвом. Британски „Телеграф” пише да се власт у Кијеву налази под притиском усвајања елемената споразума из Минска. Бивши анонимни функционери у Кијеву подсећају да би усвајање тих одредаба значило да би власти под руском контролом постале легитимне државне локалне власти и да би њихова милиција која је предводила побуну, захваљујући амнестији, постала локална безбедносна снага у оквиру заједничке државе. Локалне власти у Донбасу имале би право да бирају посланике за украјински парламент, а федерализација земље би преко ове регионалне владе у Донбасу омогућила право вета на спољну и унутрашњу политику. Зато у Кијеву тврде да би последице примене овог споразума биле једнаке инвазији Русије, односно да би државност Украјине била разорена а да ниједан руски војник не крочи на њену територију. Притом би Украјина била вероватно суочена и са унутрашњим хаосом који би изазвале националистичке снаге.

Украјина, која је потписала овај споразум, а касније и „Штајнмајерову формулу” у октобру 2019, изузев почетног прекида ватре, није примењивала одредбе споразума јер сматра да он није добар. Власти у Кијеву су и тада, приликом потписивања ове „формуле”, биле суочене с протестима. У Украјини свака власт од 2014. одржава систем клацкалице између снага које не дозвољавају верификацију стања на терену и власти које под притиском спољних фактора повремено искажу жељу да се пат-позиција стања ни рата ни мира разреши.

Отуда и настојања Зеленског да издејствује подршку САД и НАТО-а, али и отклон да та подршка иде дотле да значи увлачење у ратни сукоб у ком би Украјина свакако најгоре прошла. Зато су Зеленски и његови најближи сарадници у почетку негирали да су забележили икакво нагомилавање руских трупа о којима су говорили амерички обавештајни подаци и медији преко којих су пласирани. Тражећи баланс између претње ратом, која засењује све друге проблеме с којима се у земљи суочава власт и може да помогне да сви фактори „прогутају” примену споразума – и преласка границе која би значила улазак у тотални хаос – Зеленски је морао да ублажава панику насталу повлачењем западних дипломата из Украјине, тврдећи да сада ситуација није ништа гора него што је свих ових година од 2014. године.

Мински споразуми, изузев техничког дела који предвиђа прекид ватре, повлачење оружја, амнестију за учеснике рата и обнављање економских веза, има и политички део, који је за Кијев споран. Он предвиђа децентрализацију власти, давање специјалног статуса Доњецку и Луганску, организовање локалних избора према стандардима ОЕБС-а и тек онда да влада у Кијеву преузме контролу над границом између Русије и Донбаса. „Штајнмајерова формула”, коју је дефинисао тадашњи председавајући ОЕБС-а и министар спољних послова Немачке Франк Валтер Штајнмајер, дефинише механизам за доношење закона о посебном статусу локалне самоуправе у деловима Доњецка и Луганска, привремено на дан избора и на сталној основи након објављивања извештаја ОЕБС-а о изборним резултатима.

Украјински министар спољних послова Дмитриј Кулеба је поново одбацио давање специјалног статуса Донбасу и навео да директни преговори с представницима Доњецка и Луганска нису предвиђени минским споразумима, као и да би део границе с Русијом у Донбасу требало да пређе под државну контролу пре реализације политичког дела споразума. С друге стране, Москва инсистира на поменутом редоследу који је унесен у споразум и не жели да буде преговарач у разговорима јер се не сматра учесницом рата него гарантом потписаног споразума.

У целокупној ситуацији која је између Русије и САД подигнута на много виши ниво него што је статус Украјине и у којој су улози много већи, Владимир Путин је на конференцији за медије после разговора са Емануелом Макроном рекао нешто што је изазвало велику полемику на друштвеним мрежама: колико је заправо Путин сигуран у исход ситуације у Украјини, па је изговорио једну бахату и понижавајућу реченицу на рачун званичног Кијева. Пошто је украјински председник рекао да му се ниједна тачка минског споразума не свиђа, Путин је на поменутој конференцији рекао: „Свиђало ти се или не – трпи, лепотице моја. Он мора да се испуњава.”