Штапом по шаргарепи

Не знам због чега: да ли због васпитања и карактера, читања много тога о менаџменту или гледања око себе и покушаја да будем успешан менаџер, тек ја сам велики заговорник политике личног примера у свим аспектима живота. Од породице, пријатеља, до посла и државе.

То је ситуација када од других не тражиш нешто што и сам не радиш, када су твоје речи и дела у сугласју, када си аутентичан. У свакодневном пословном животу то значи да не тражиш од запослених да долазе на време на посао, ако ти то не радиш. Да не очекујеш да је њима „сталије” до нечега, ако теби није. Наши стари су то дефинисали борбеним покличем. Не „јунаци, напред”, него „јунаци, за мном”.

У чувеном светском бестселеру „Funky Bussiness”, аутори говоре о новом типу вођа. То су људи који су врло обични, нормално живе, а у суштини су успешни јер су успели да заједно са својим запосленима измаштају неку будућност која је постала платформа њихове заједничке мисије. Кажу да је снага конструктивизма, визије која се може дочарати и видети, нешто врло јако што може да покрене људе да следе визије, да им верују и да се и они укључе у остварење тог циља.

Дакле, опет лични пример. Врло је тешко, али дугорочно даје најбоље резултате.

На супротној страни су ауторитети који се стичу чином. У њих не верујем јер убијају креативност, лако се уоче да су лажни и једино се могу поштовати уз широке репресивне мере. То ме подсећа на онај стари виц о војнику , када заставник пита војнике да му наведу шта све може да лети. И ту се ређају летећи објекти: птице, инсекти, авиони, ракете, хеликоптери, једрилице.... Када су све изређали, јавља се неки војник из последње клупе и додаје да лете и крокодили. Заставник је ужаснут и покушава да му објасни да је то немогуће, да крокодили пливају а не лете, да немају крила, да су тешки. Узалуд, војник је упоран: „И крокодили лете.” На крају, старешина поставља кључно питање: „Па која ти је будала то рекла, да крокодили лете?” Одговор је опасан: „Рекао ми генерал.” И заставник се генијално извлачи: „Па што ниси одмах рекао, генерал је у праву. Крокодили лете, али врло ниско, па је зато то мени промакло.”

Када говоримо о политици, ствари су још више осетљивије, јер улазимо у подручје где се перцепција и реалност стално мешају, тако да је некад перцепција реалност.

Важност личног примера за функционисање државе је од пресудног значаја. Она ту мора да буде конзистентна и да веома правилно и доследно користи своја два основна механизма за владање: шаргарепу и штап. Шаргарепом да награди све оне који се понашају у складу са њеним законима, а штапом да казни све оне који то не раде.

Веома једноставно, али веома тешко.

Један политичар ми је причао да је, за време рата у Босни, био у једној делегацији НВО у посети једном граду у Босни. Рат је увелико трајао, свакодневно је град био гранатиран, смењивале су се „смиреле” и „шизеле” (ако их се још сећамо, не знам како су их звали тамо). Људи су се навикли, склањали у склоништа, па настављали нормалан живот. Оно што је њега шокирало, била је чињеница да је, у тренуцима мира, на улици видео саобраћајце, који су наплаћивали казне пешацима који су прелазили улице на црвено светло!? Сав шокиран апсурдношћу такве ситуације, питао је градоначелника о чему се ради. Он му је рекао: „Ово је веома једноставан и ефикасан начин да држава покаже свој ауторитет. Ако не бисмо то урадили на овако баналном примеру, сутра бисмо имали пљачке и анархију.”

Ово је екстремни пример, али веома релевантан за сваку државу, за сваку ситуацију, па и нашу.

Перцепција државе се најлакше доживљава у свакодневним ситуацијама са свим репрезентима те државе: полицајцима, судијама, пореским инспекторима, државним чиновницима и, наравно, министрима.

У тако једном хетерогеном друштву има различитих играча: позитивних – негативних, причљивих – мутавих, компетентних и некомпетентних, поштених и непоштених... и још много другачијих. Од којих су најопаснији активни екстреми. Народски речено, то су будале са иницијативом или глупи, а вредни.

По дефиницији са Википедије (наравно измишљеној), будале са иницијативом су тотално некомпетентне за посао или дужност на коју су постављени. Непрестано, пуни оптимизма и ентузијазма без икаквог покрића, срљају из једне глупости у другу. Немерљив је ниво њихове напаљености и адреналина када виде микрофон или камеру која је уперена у њих. Или неки нови нерешив проблем или ситуацију која превазилази компетенције чак и врхунског стручњака. Што је комплекснији проблем, то су они срећнији и попаљенији. Буди се њихова креативност, иновативност, маштовитост. Лупају к'о максим по дивизији, од једног малог проблема праве већи, од већег још већи, да би на крају све учинили апсурдно сулудим и ирационалним, да се нормалан човек пита да ли је то нека з… или је стварност.

И нема нам напретка док тога има. Док се фрљамо са лажним или сумњивим  дипломама и док се истичу будале са иницијативама. Нема бољег инсајдера који ће рушити добре покушаје или потезе сваке владе од овога. Комунисти су рекли: главе ће нам доћи мангупи у нашим редовима.

И нису нам потребни никакви нови закони или прописи који ће нас извући из свега овога. Потребно нам је да свако ради свој посао. И да то показује на личном примеру. И да то и ради држава. И користи своја два механизма. Шаргарепу. И штап. Према свима исто.

А да будале са иницијативном буду присутне, не у државним телима, предузећима или јавности, него тамо где им је место. Тамо где не могу да нанесу никакву штету. У вицевима или као сарадници Њуз нета, да се њузовци не труде да измишљају апсурдне и ступидне вести. Нека им је, тамо, вечна слава.

Маркетиншки стручњак