Бајден утерује Путина у кинески загрљај

Пре тачно пола века историјски стисак руке лидера Кине и Америке изменио је геометрију „хладног” рата и унео хармонију у односе две земље. Данас Пекинг поручује: илузија је очекивати да ћете променити Кину која не жели да буде део постојећег светског поретка већ да га креира по сопственом моделу

Роналд Реган је преговарао са Михаилом Горбачовом и изашао као победник из „хладног” рата. Џо Бајден без преговора покушава да победи Владимира Путина а као резултат је добио стратешко партнерство Русије и Кине које је последња ствар у интересу америчке националне безбедности.

Иако је украјинска криза последњих недеља потпуно заокупила америчку дипломатију, Вашингтон је одлучан да покаже да је Индопацифички регион његов приоритет и да су кинески изазови дугорочно опаснији од руских иако две источне земље спаја заједничка жеља да ослабе глобалну америчку моћ.

Државни секретар Ентони Блинкен није случајно отпутовао за Мелбурн да би партнерима из Аустралије, Јапана и Индије, укљученим у неформални квартет Квад, поручио да ће САД учинити све да се Азија ослободи „принуда”, што је слабо прикривена референца за растућу економску и војну експанзију Кине.

Администрација председника Џое Бајдена јасно поручује да је Индопацифик примарно стратешко подручје америчких интереса у временима када се конфронтација са Пекингом описује као предворје новог „хладног” рата.

„Мислим да делимо бриге да се Кина последњих година понаша агресивније код куће и још агресивније у региону”, оценио је Блинкен на скупу Квада који Вашингтон описује као „највеће глобално партнерство”, док Пекинг тврди да се ради о хладноратовској творевини која „таргетира друге земље” и која је „осуђена на пропаст”.

Две деценије после краја „хладног” рата Америка је уживала у униполарном свету. Слободно тржиште и демократизација глобално су се ширили, али невоље су онда кренуле изнутра, посебно после велике финансијске кризе 2008. која је отворила пут алтернативним моделима ауторитарности и економија којима управљају државе.

Вашингтон мора да је сада забринут стратешким партнерством које су на недавном самиту у Пекингу договорили председници Си Ђинпинг и Владимир Путин када су уочи отварања зимске Олимпијаде синхронизовали ставове око Украјине и ускладили заједничке акције против САД како би изградили нови међународни поредак заснован на њиховим интерпретацијама демократије и људских права.

Кинески званичници налазе да је покушај Русије да се одупре напредовању НАТО-а на исток истоветан са намером Пекинга да блокира Американце да по Индопацифику изграде савезништва која ће блокирати Кину.

Руски амбасадор у Лондону отворено је потврдио да су притисци САД и НАТО-а Москву „гурнули ближе” Пекингу. Кина је Русији понудила спасоносни вентил пред „мајком свих санкција”, како у Вашингтону описују казнене мере које би биле заведене Москви у случају војне интервенције у Украјини. Председник Си се недвосмислено сврстао уз Путина делећи „разумљиве безбедносне бриге” поводом украјинске кризе.

Кинеско-руска блискост свакако није у стратешком интересу Американаца који су градили планове да удаље две источне силе, али све то пада у воду због агресивне америчке дипломатије која наставља да се понаша као једини победник „хладног” рата игноришући чињенице да се Русија опоравила а Кина постала суперсила.

Бајденова источна политика допринела је да Кина остварује своје интересе на два фронта: украјинска криза одузела је Американцима много енергије коју су намеравали да усмере према Пекингу, а Русија се приближила Кини под условима које више диктира Пекинг него Москва.

Понавља се ситуација из 2014. када се Путин нашао на удару Запада због анексије Крима. Шеф Кремља окренуо се председнику Сију тражећи алтернативе. Кина никада није признала анексију, али је потписан 400 милијарди долара вредан уговор о куповини руског гаса.

Тако и сада. Москви је Кина данас потребнија него Пекингу Русија која је поново под притисцима. Наставља се тренд убрзаног источног савезништва: трговина две земље је 2015. износила 68 милијарди долара, а прошле године је достигла завидних 146 милијарди.

Кинеско-руска сарадња „нема граница” како су саопштили лидери две земље, док су америчко-кинески односи на најнижој тачки последњих деценија због јачања војних позиција Кине у Јужном кинеском мору, америчке одбране Тајвана, питања Хонгконга, територијалних захтева на граници према Индији или кинеског третмана муслиманске заједнице Ујгура у провинцији Синијанг.

Какав контраст у поређењу са 21. фебруаром 1972. када је историјски стисак руке тадашњег америчког председника Ричарда Никсона и лидера комунистичке Кине Мао Цедунга изменио геометрију „хладног” рата, унео хармонију у односе две земље, Кину извео из изолације, довео до успостављања дипломатских односа седам година касније и Американцима обезбедио боље балансирање односа са Совјетским Савезом и детант који ће уследити.

Данас су Американци суочени са кинеско-руским стратешким партнерством и пуним разумевањем које Пекинг пружа „безбедносним бригама” Москве због ширења НАТО-а на исток. Министарства иностраних послова две земље усклађују позиције не само око Украјине, већ Авганистана и корејског полуострва.

„Кинески сан” подразумева да Пекинг ни од кога не тражи сагласност за сопствену политику која почива на растућем самопоуздању у централизовани државни капитализам. Кина је и даље на курсу да постане највећа привреда света до 2030.

Други важан фактор који одређује кинеску глобалну позицију је модел ауторитарне политичке владавине коју промовише председник Си.

Један од потомака „осморице бесмртних” револуционара из Маовог времена успоставио је чврсту контролу Комунистичке партије над свим аспектима друштва, консолидовао огромну власт у својим рукама, укинуо лимите председниковања и себи обезбедио трећи мандат који треба да покаже сву снагу нове кинеске реалности.

Да ли је свет приправан на још моћнијег Сија? Порука Америци је недвосмислена: илузија је очекивати да ћете променити Кину која не жели да буде део постојећег светског поретка већ да га креира по сопственом моделу.

Си је забринуо Американце који су сада суочени са још снажнијим тандемом са истока. Осовина Москва–Пекинг није искључиви производ америчке и НАТО политике конфронтације према Истоку – око чега се Бајден не разликује много од претходника Доналда Трампа – већ и заједничких безбедносних и економских интереса Русије и Кине без обзира на то што се они увек не подударају у Европи или Индопацифику.