Знање, рад и богатство

У последње време смо „бомбардовани” разним информацијама, било да их добијамо преко штампе, телевизије, радија... Свако их проради у својој глави према својим могућностима, па тако и реагује и понаша се. Неко извуче и материјалну добит, без икаквог труда и рада. То су они који су уграбили велико богатство отимајући преварама и другим махинацијама. А богатство човек носи са собом, било где да се налази. И то је оно што нико не може да му отме – знање. Више пута сам прочитала или чула да паметном човеку мало треба да би био срећан.

Вредности су се помешале, како то неко рече, па још и констатује – ако се не одвоји добро од зла, вредно од невредног, човечно од нечовечног, прети уништење човечанства и света.

Највећа вредност, зна се, одвајкада је био рад, што су истицали и грчки филозофи, а и многи други. Али не само рад, већ и резултати рада. То је права вредност која надахњује и чини човека вредним. Прво пред собом, а затим и пред другима. Зашто рад? Пре свега због здравља, одржавања живота и функције мозга. Већим радом обезбеђујемо себи бољи живот, тако би бар требало да буде. А ко данас васпитава своје потомке у том смислу? Да занемаримо фразу кад родитељ свом детету каже да учи само да би сутра, кад заврши школу, мање радило, већ да констатујемо чињеницу кад родитељ долази с посла и каже: „Данас нисам ништа радио”. И тако свакодневно… Ето примера да се може живети без рада, и то солидно, јер ти исти људи на крају месеца донесу велики лични доходак, па чак и постану богати, и то без рада.

Деца се васпитавају на нашим примерима, па ће, из генерације у генерацију, рад бити све мање цењен, иако је категорија без које нема живота. И ето разлога за тврдњу да се приближавамо катастрофалној будућности.

Следећа вредност, у последње време, скоро и да не постоји. Вредност која заслужује много већу пажњу – однос људи једних према другима. Човек је друштвено биће и његов опстанак зависи од целог друштва. Кад о томе размишљам, могу да се изразим врло неповољно. Пре свега, полазим од чињенице да свако мисли да нико није бољи ни паметнији него што је он, без обзира на то да ли је тај образован, више зна, па му то донекле даје право да мисли да је тако, и више ради па му је то адут у том погледу. Ако неко поседује вредност и квалитете, требало би да је узор свима, а не да се поистовећује с онима који то не заслужују. Људи који су вредни, радни, постижу успех у раду, имају хумани однос према свему, требало би да буду узор за остале. Нека великим радом и знањем постану богатији, иако бити богат, у смислу имати много, јесте привремена и релативна вредност, иако се у последње време људи, нажалост, мере по тој вредности.

Најзад, пошто сам просветни радник, желим да истакнем да је тај посао веома деликатан. Можда није довољно цењен због подређености у личним дохоцима у односу на друге категорије, али је, пре свега, узвишен. Без обзира на то, лик просветног радника мора да буде примерен професији. Ми стварамо будуће људе, који ће будућност стварати онако како их ми за то оспособимо и научимо. Дете, не само да подражава своје родитеље, већ, у већој мери, и своје наставнике. Ђаци се чак, према предмету узорног наставника, опредељују и за своје будуће занимање. Наравно, не искључиво тако.

Деца су највећи оцењивачи и инспектори. Добро знају да процене и наставниково знање, и рад, и труд, као и његове моралне квалитете, па свој рад и понашање прилагођавају томе. У последње време рад наставника је минималан и импровизован. Неки просветни радници кажу да раде онолико колико су плаћени. А то некад није било тако, иако су нам плате биле ниже него сада. У моје време сви смо се трудили да постигнемо што боље резултате,

Анка Алексић,
наставник у пензији, Бор