Померам сопствене границе

– Синиша Павић је писац дијагностичар. Он тачно убада у оне болне тачке од којих закукамо. Али, како је комедиограф, ми тај јаук прикривамо тако што га зовемо – смехом. Иако искрен, горак је то смех, јер знамо да се смејемо себи и својим изопаченостима и манама.

Тако говори глумац Игор Ђорђевић, кога од уторка, радним данима на РТС 1, у 20.05, гледамо у лику Мирослава Чичановића Чичка у другој сезони серије „Јунаци нашег доба” Синише Павића.

Хоће ли његов Чичко успети да се супротстави бескрупулозном шефу странке Музићу?

– Тај сукоб је архетипски и одвија сe наизглед између добра и зла – каже наш саговорник. – Али, будући да је Павић писац актуелне стварности, тај сукоб се замаскирао и одвија се између поштења (глупости) и непоштења (памети)... Време у ком живимо учинило је да су човек-моралан и човек-глуп – синоними, једно те исто. Тако да се данас не каже да је неко покварен већ „да се снашао”. То и такво време, које тако артикулише појаве, пред родитеље и васпитаче ставља велику дилему – како децу васпитавати да буду успешна и неморална или морална и добра, али без видљивог напретка (који би препознали други) и тренутне користи. А ако нешто није тренутно корисно, данас није вредно пажње. То је један од постулата и најјаснија порука данашње наше реалности. Павић о томе пише и то гледајући нас, али кад баците поглед глобално, чини ми се, све је још горе. Требало би да нам можда због тога буде лакше, по логици „нисмо једини надрљали”, али мени није.

Ђорђевић је завршио Академију уметности у Новом Саду, у класи Виде Огњеновић. Првак је Драме Народног позоришта у Београду. У позоришту, на филму и телевизији одиграо је толико различитих карактера, толико сложених људских судбина, а све их је надиграо, играјући увек на дах, пуним замахом, како то само он уме.

За лик Мирослава Чичановића каже да није био захтеван.

– Сви ми имамо негде Чичановића у себи, али се трудимо да га сакријемо и замаскирамо, јер је, као што рекох, он данас симбол слабости, а трудимо се да будемо и истакнемо сналажљивог Музића у нашим личностима не бисмо ли преживели, иако га можда немамо... Али он је на цени, он пролази.

Ђорђевић је пуно снимао прошле године.

– Страх од вируса корона готово да је опаснији и заразнији од саме короне. Из страха се праве најлуђе теорије завера које залуђују већ ионако изморене људе на ту тему. И кад гледате како државе (и то оне моћне и „демократске”) различито и готово апсурдно реагују на пандемију, наравно да ћете имати и најразличитије реакције појединаца и група људи који не знају у шта и коме да верују. Три пута сам вакцинисан, то ми је помогло да инфекцију прегурам готово без симптома.

У свету глуме је двадесет година, добио је бројна признања. Чега се најрадије присећате?

– Немам носталгичну тенденцију да се присећам лепих успомена, то је вероватно завршна фаза бављења овим послом, па и овим животом. Трудим се да та присећања из ранијих пројеката користим више искуствено него носталгично. Ипак, неке грешке правим стално и изнова.

Ових дана београдска публика Ђорђевића може да гледа у представама „Зли дуси”, „Ричард Трећи” и „Калигула”. Од нових пројеката одмара се, каже, бавим се својим колегама – студентима четврте године на Академији уметности, где предаје, и својом породицом, у браку је са глумицом Зораном Бечић, са којом има ћерке Петру и Бланку. У припреми је серија која се снима по филму „Дара из Јасеновца”, али мисли да неће играти у овом пројекту.

Ипак…

Ђорђевић се прихватио једног другог изазова. Са редитељем Антонијевићем аутор је нове серије „Бунар”. То је прича о професору Радомиру и афери коју има са студенткињом.

– То је потреба да се исприча једна прича са што мање утицаја и шаблона већ постојећих ТВ серија. Глумац се увек бави интерпретацијом туђих мисли и кроз њих даје делу неки свој став и печат, али код писања ви сте на самом извору креативности. Напросто, нема толико филтера и смерница. Путеви којим можете да кренете у прављење приче су, као у животу, безбројни. Или вам се тако чини. Сад улазимо у филозофско питање слободне воље за коју, убеђен сам, морамо да верујемо да је поседујемо, иначе не бисмо могли да живимо. И то је једна од тема „Бунара”.

И шта је лакше – писати сценарио или глумити?

– Ништа није и не треба да буде лако. И у писању сценарија као и у глуми, као и у свим вештинама – ствари треба само да изгледају и делују лако – тврди.

– Ако нешто постижем лако и без напора онда ми то говори да треба да пређем на виши ниво изазова. То померање сопствених могућности и граница је оно што ме занима. Велику помоћ у брушењу сценарија и конкретних ликова и сцена имао сам од Маше Нешковић, Гаге Антонијевић и Наташе Дракулић. Хвала им на томе.