Смена српске елите

Када сам прочитао, одмах сам га подржао. Зашто је Мирослав Илић пре годину дана био у праву када је рекао да му за пристојан живот, ништа више од тога, треба 3.000 евра месечно? Вероватно није размишљао о социолошким дометима своје рачунице, што је појаснио једноставном српском математиком – кад поплаћаш све рачуне, остаје ти за пристојан живот, што значи да чланови породице с таквим примањима не одлазе у продавнице под стресом, не узимају готовински кредит за скромно летовање који отплаћују годину дана.

Да допуним славног певача фолк музике својом дефиницијом на коју се свела филозофија средње класе: довољно је да имаш за такси и за „Макси”. Дакле, све се своди на новац, а број нула одређује и друштвени статус, који, по аутоматизму, производи политички утицај. Погрешна је теза да је средња класа или такозвани стуб друштва који га чини здравим или функционалним, као потпорни зид – а припадали су јој лекари, професори, инжењери, новинари, да не набрајам даље – нестала у процесу транзиције. Она је само променила главне јунаке и у тој тихој револуцији такозване старе снаге средње класе изгубиле су привилегије које су јој следовале по класном устројству Карла Маркса и самоуправног социјализма.

Могу тачно и да погодим тај тренутак такозване смене елита. Био је вртоглав. Једни су се нагло успињали, други вртоглаво падали. У једној од градских пицерија, почетком 1994. године, седео сам с пријатељима. Млади новинар, адвокат и инжењер скупљају новац за пицу. Схватамо да имамо за евентуално две. Чекамо адвокатовог кума из околине Голупца, нешто старијег од нас. Долази обмотан златним ланцима, као успешан шверцер бензина са Дунава. Посматрајући нас покисле, срдачно нам је објаснио како је проблем нас факултетлија што се превише обазиремо на последице и моралност пошто смо одбили да му се придужимо у стварању првог милиона. Тражио је помоћнике за своје ноћне пловидбе Дунавом. Зар да умочим ноге у хладни Дунав, у мрклој ноћи?

Нешто касније наш лајфкоуч прешао је на цистерне, док смо нас тројица мудраца завршили у бурадима. То вече за нас је био почетак транзиције која је постала револуција што вечно тече, као завеса иза које се уместо Марксових класних подела стварају нове касте. На сопственој кожи сам осетио шта значи класна инертност средње класе, која подразумева успаваност и такозвано мирење са судбином, односно свест да вам положај у друштву на основу образовања, евентуалног талента или способности једноставно припада, као да је реч о природном закону, а не о друштвеним процесима.

Много касније схватио сам да поменуте особине и склоност да те вода носи не значе баш ништа. И још много горе од тога. Неразумевање цикличног кружења елита, уместо ка горе, бациће вас близу дна.

У доба слобизма стартни пиштољ је опалио, али су досовци, обећавајући велики повратак средње класе, заправо продубили поделе међу друштвеним слојевима, склапањем пакта Милошевићевих и демократских тајкуна, стварајући екипу супербогаташа на једној страни, док су уласком страних банака са огромним каматама и гашењем фабрика коначно остварили давни Марксов сан о уједињењу радничке класе и поштене интелигенције. Бачени су у исти кош или на отпад.

Они прилагодљивији схватају да свој статус могу задржати само колаборацијом с владајућим политичким гарнитурама, симулирајући демократски карактер сваког од поредака који су се смењивали. Тако су очували своје привилегије и код Тита, и код Милошевића, и код свих осталих, најпре их подражавајући, а затим их рушећи.

Ништа ново под капом небеском. Није то наш изум, већ глобални феномен. О томе је понешто писао нобеловац Џозеф Штиглиц, некадашњи љути либерал који се вратио на постулате државног интервенционизма. Упозоравао је на губитак глобалне равнотеже због потпуног препуштања немилосрдним тржишним законима. У време света Кардашијанових све је дозвољено, тако да су инжењери из Детроита и „Заставе”, неспособни да се прилагоде новом добу, доживели готово идентичне судбине.

Како је данас? Позовите водоинсталатера и замолите га да вам отпуши ве-це шољу и схватићете ко је заправо средња класа, а ко на лествици испод. Можете одвести аутомобил код ауто-механичара. Имаћете исти осећај. Сума новца коју ћете им платити појасниће вам вртоглаву смену унутар кастинских подела и вртоглави успон занатлија, мајстора, возача... Шта се заправо догодило и зашто опет можемо говорити о дремежу праостатака средње класе, која вапи за некадашњим угледом, утицајем, како друштвеним тако и политичким? Тржиште рада је немилосрдно и у условима великог прилива страних инвестиција, инфраструктурних радова и снажног јачања ИТ сектора, мајстори, возачи аутобуса, радници на грађевини, о компјутерским паметњаковићима да и не говорим, заузимају место професору географије на друштвеној лествици.

Имагинарни профа може на атласу пронаћи неку од земаља у коју ће отићи, може заврнути рукаве и опробати се као мајстор или ће покушати да кроз владајућу или неку од опозиционих странака пронађе сопствени пут ка успињању на друштвеном конопцу. Само му једно никако не може помоћи. А то је ламентирање над сопственом судбином у доба мајсторског преврата. Ни у Немачкој није другачије, тако да понекад најискреније зажалим што се нисам играо са шрафцигером, већ типкао по писаћој машини. Ово прво доноси благодет, оно друго је музејски примерак. Дакле, изабрао сам погрешну играчку. Мајстори, свака част!

Али отуда и толика опседнутост Вучића растом БДП-а. Ма како се чини да се понекад пење на главу свима док црта економске показатеље, он је свестан да поседује довољну базу гласача у друштвеним групама које су заузеле позиције средње класе, али да је епоха пандемије показала да би без лекара и медицинских сестара мало ко претекао. Да би остали у земљи, буџет мора да буде напуњен. Други човек на његовој листи, професор Стојан Раденовић, један од најцењенијих и најцитиранијих математичара на свету, писао је своје радове у подруму. Није чак ни изабран за професора емеритуса, а камоли да су га препознали у САНУ, што говори о две ствари. Осим инертности, некадашњи припадници средње или више класе поседују дозу нарцисоидности и херметичности за оне који им својим квалитетом могу угрозити статус, ма како он био имагинаран и с тенденцијом пада. Друго, кружење елита изазвано искључиво растом економије и тржишним арбитрирањем на кратак рок ће користити владајућој гарнитури. Али како је већина од нас родитељ, онога часа кад упишемо дете у школу, на факултет или на стручне школе, схватићемо да онај ко предаје мора да мотивисано гледа у таблу, децу и компјутер, а не да посматра депресивно у атлас, лутајући прстом од Новог Зеланда до Норвешке. Неће баш сваки Србин да пожели да му ћерка личи на Далилу, а син на Цара.

Зато средња и виша каста, или такозвани интелектуалци, били самозвани или стварни, увек траже две ствари – враћање привилегија и затезну камату! О томе је размишљао Вучић када је састављао листу, првих 20 места.