Такмичим се пре свега сама са собом

Никада нисам наступала у Београду и радовала сам се томе, тако да се почетком фебруара догодио мој двоструки деби, први пут сам гостовала на сцени Народног позоришта, а истовремено и први пут сам певала Норму. Ова улога је веома захтевна вокално, али и драмски. Препуна је речитатива у којима се преплићу снага и гордост Норме као лидера, врховне свештенице Друида и Норме као жене, која воли, која је мајка, а да то није смела бити. Понекад изразито бесна, а понекад бескрајно нежна – емоционална палета ове улоге је толико велика да је заиста певачки и глумачки изазов, каже сопран Соња Шарић, уметница која увелико ствара међународну каријеру, а недавно је одушевила београдску публику певајући насловну ролу у Белинијевој „Норми”.

Наша саговорница додаје да „небески лепе легато фразе, које се смењују са захтевним колоратурама захтевају велику вокалну спремност:

– С обзиром на то да сам певала Норму први пут, дозвољавам себи да будем задовољна овим извођењем, али сам сигурна да ћу у будућности радити још на финесама које крије ова партитура. Срећна сам што ме је београдска публика лепо прихватила и наградила дивним аплаузом.

Соња Шарић је завршила основне и мастер студије на Универзитету за музику и сценске уметности у Манхајму, у класи проф. Снежане Стаменковић. На бројним такмичењима је освојила велики број награда, међу којима се истичу Гран при „Марија Kалас” у Атини 2017. године, затим аустријска „Музиктеатерпрајс” у категорији за младе уметнице 2019. за улогу Леоноре у Вердијевом „Трубадуру”. Припала јој је прошле године прва, као и награда публике на ћетвртом Интернационалном певачком такмичењу Ева Мартон у Мађарској. После завршених студија Соња Шарић је била члан Оперског студија у Грацу. Ту је поред мањих улога и концерата запажена у већим ролама свог фаха попут Грофице у Моцартовој „Фигаровој женидби”, Леоноре у Вердијевом „Трубадуру”, Мадам Kортезе у Росинијевој опери „Путовање у Ремс”, Неде у опери „Пајаци” Руђера Леонкавала.

Данас наступа као самостална уметница у оперским центрима Европе. Певала је као Герхилде у Вагнеровој опери „Валкира” у краљевској Концертгебоу дворани у Амстердаму, као и у Националној опери у Паризу. Као Леонора у „Трубадуру” одушевила је публику у Опери у Линцу, Националном театру у Манхајму и у ХНК у Загребу. На ускршњем концерту у Баден Бадену својевремено је пратила и Берлинска филхармонија. На фестивалу у Салцбургу 2020. године наступала је у новој поставци Штраусове „Електре”, док је прошле године дебитовала као Аида у новој продукцији СНП у Новом Саду.

Док сте увежбавали Норму да ли сте стрепели од чувене арије „Каста дива”, које су певале велике оперске уметнице попут Марије Калас или Рене Флеминг?

 Припрема овакве улоге је вишегодишњи процес. Осим интензивних проба последњих недеља пред наступ у Београду, морам да истакнем да сам се са овом улогом сусрела још током студија, када сам певала сегменте Норме, а затим поново док сам била у оперском студију у Аустрији. Једна од првих мелодија које сам научила из Норме била је „Каста дива”. Ова арија ми никада није била вокално технички тешка. Али је права уметност направити ту атмосферу молитве, једноставност, имати миран дах, а опет ходати по емоционалној жици. Наравно да ми је највећи узор била Марија Калас, њена интерпретација Норме је непоновљива, непревазиђена, веома снажна и уметнички тачна. Код ње свака реч коју пева има одређену боју, па чак и ако не разумете италијански, то певање вас „дира у срце”. Осим њене Норме, радо слушам Монсерат Кабаље и Џоан Сатерленд у овој улози.

Колико и како вас је обележио период студирања у Манхајму?

Била сам у класи проф.Снежане Стаменковић и наш музички укус, који је веома сличан, њен посвећени рад на мом гласу и уметности и моје поверење према њој и ономе чему ме учи, дају резултате још од самог почетка. Она ми је, како ја то волим да кажем, музичка мајка. У њеној класи сам, осим певања, научила све што је неопходно да се после студија могу добро снаћи и у позоришту и на концертној бини, али и у преговорима и организацији каријере. Ми смо и данас често у контакту, шаљем професорки снимке, а она ми сугерише како може боље и лакше, која улога је за мене, која није.

Колико су вам бројна признања која сте освојили помогла да пронађете своје место у свету опере?

Пре него што сам почела да певам, дуго сам играла кошарку, а тај такмичарски дух ме прати и у певању. Такмичим се пре свега сама са собом. Дајем себи задатке, изазове, а један од таквих су и велика интернационална такмичења. На много њих сам учествовала и била награђена. Изазов је тада спремити репертоар који је често велик и стилски разнолик, на више језика, а када знате да је конкурс за два месеца, онда брже учите. Следећи изазов је када треба да изведете свој програм пред реномираним жиријем, великом публиком, а све чешће и пред целим светом, јер се такмичења преносе онлајн. То је велики притисак. И кад ту успем да се покажем, онда сам срећна. Ако прођем у финале, онда сам још срећнија – певаћу са оркестром, што и није тако често док сте млад певач. Ако понесем награду кући, онда сам најсрећнија! То ми је знак да радим добро и да треба тако да наставим. Награде су огромна мотивација али и обавеза – морам увек да певам на свом нивоу или боље. У септембру прошле године сам победила на такмичењу Ева Мартон у Будимпешти, баш певајући арију „Каста дива”, а нисам тада ни слутила да је то била својеврсна најава да ћу пола године касније отпевати целу улогу. Много сам радосна што сам дебитовала као Норма и веома сам захвална дирекцији Народног позоришта на указаном поверењу.

Како данас водите своју каријеру, бирате улоге и представе, какви су планови?

Самостални уметник сам од 2019. године. Слободно време проводим са најближима у Новом Саду и Сомбору. Ангажмани и улоге углавном бирају мене, а ако ми се понуди нешто што није баш за мој глас, морам рећи не. Тренутно играм Аиду у Ландестеатру у Линцу, ускоро ћу у Паризу певати у продукцији „Електре” Рихарда Штрауса. Очекује ме неколико концерата у земљи и иностранству до краја године, и неколико извођења Вердијевог „Реквијема”, а ово дело посебно волим да певам.